Bon Skot je navedenog datuma, noć proveo u Londonu sa prijateljima u popularnom klubu Music Machine. Kad više nije mogao više, isteturava se sa prijateljem Alisterom Kinerom napolje iz kluba, zajedno sedaju u Reno 5, i voze se do Kinerove kuće na jugu Londona. Bon je već usput zaspao u sedištu suvozača. Po dolasku, Kiner ne može da ga probudi, pa spušta sedište i ostavlja ga da prespava u kolima. Sutradan ujutru, Kiner ponovo pokušava da probudi Skota i shvata da ovaj ne daje znake života. Odmah ga vozi u bolnicu King’s College, gde je Skot proglašen mrtvim po dolasku.
Ronald Belford Skot rođen je u škotskom gradu Kirijemiru – njegovo umetničko ime bila je skraćenica od izraza “Lepa Škotska”. Drugi sin Čika i Ize Skot, stigao je u Australiju sa svojom porodicom 1952. godine, gde je pohađao osnovnu školu Sunshine u Melburnu, gde se istakao ni manje ni više svirajući blok flautu. Njegov prvi javni nastup bio je zapravo duet na školskom koncertu u dvorani Severnog Frimentla. Pokušao je sa klavijaturama kod kuće, ali mu dirke nisu išle od ruke, zatim se odlučio za bubnjeve. Takođe je naučio da svira i gajde, ali će ga ljubitelji rok muzike uvek pamtiti kao pevača.
Prva pesma na kojoj je Bon Skot nastupao bila je “Every Day I Have To Cry”/”I Can’t Dance With You”, koja je objavljena u maju 1967. godine od strane benda Valentines. Dobio je svoj prvi autorski dinar za pesmu “Getting Better”, koja je objavljena u avgustu 1969. kao B-strana pesme “Nick Nack Paddy Whack”, dečje uspavanke/pesme, koja nije naišla na baš dobar odziv kod publike.
Kao i njihovi albumi, bend nije bio uspešan i upao je u teška vremena pre nego što se raspao u avgustu 1970. godine. Tada ga je Brus Hou, lider benda Fraternity, zamolio da im se pridruži, što je i učinio. U januaru 1972. godine, Bon se oženio se Ajrin Tornton, rođenom Australijankom, i nakon toga oboje su otputovali u Veliku Britaniju sa Fraternityjem gde su proveli 18 razočaravajućih meseci. Njihov prvi nastup bio je u klubu pod nazivom Speakeasy; nisu se proslavili, a stvari su počele da idu na gore. U jednom trenutku promenili su ime benda u Fang pre nego što su odsvirali svoj poslednji koncert u Vindzoru u avgustu 1972. i vratili se u Adelajd.
Nakon povratka u svoju usvojenu domovinu, Bon je bio učesnik stravične saobraćajnu nesreću nakon što se pijan vozio na motoru. Bila je puka sreća što je preživo, provevši tri dana u komi, ali nesreća ga nije pratila samo u saobraćaju. Do trenutka kada je došao na audiciju za braću Young po preporuci bivšeg člana Valentinesa Vinsa Logrova, njegov brak je praktično bio gotov.
Bon je došao na audiciju sa idejom da postane bubnjar benda, ali je zamenio pevača Dejva Evansa, koji jednostavno nije bio dovoljno dobar pevač, a ni član benda, često ulazeći u rasprave kako sa kolegama, tako i sa menadžmentom. Iako nova postava nije odmah bila posebno uspešna, nakon što su odsvirali svoj prvi nastup sa Bonom u Brighten-le-Sands Masonic Hall, novi AC/DC gledao je samo unapred.
Njihov debitantski album bio je High Voltage, a njihov prvi nastup u Velikoj Britaniji bio je u jednom pubu u Hamersmitu; u publici je bilo 10 ljudi; na njihovom drugom nastupu, pab je bio pun. AC/DC će u narednoj deceniji postati jedan od najvećih rok bendova na svetu, ali nažalost, Bon Skot, za kojeg i dan danas govore da je bio duša sastava, nije stigao da doživi svetsku slavu.
Pročitajte još i Kako da spasiste život (pesmom)!