Da se odmah dogovorimo: u Istanbul putujemo avionom. Hiljadu kilometara od Zrenjanina (odnosno 620 od srpsko-bugarske granice), ne bi trebalo da bude posebno velik izazov za vozača koji svakog leta trenira rutu do Halkidikija. Ali, kada u Google ukucate “driving in Istanbul”, prvi rezultat će biti tekst koji počinje sa “saobraćaj je ludački, vožnja traje duže nego ista ruta pešice”. Ko je spreman da rizikuje – srećan mu put.
U vreme kada je ova reporaža nastala, Air Serbia i Turkish Airlines su iz Beograda leteli za aerodrom Ataturk na evropskoj, a Pegasus i Atlas Global za aerodrom Sabiha Gokčen na azijskoj strani Istanbula. Međutim, od 7. aprila 2019. godine, ulogu glavne vazdušne luke najvećeg turskog grada je preuzeo novi istanbulski aerodrom, nazvan jednostavno – Istanbul (IST). Lociran je na evropskoj strani Crnog mora, nekih četrdesetak kilometara od trga Taksim. Drugi aerodrom, Sabiha Gokčen, sa azijske je strane. Zajedničko za oba je – metroa nema, pa ćete do grada morati kombijem, autobusom, taksijem, a lako moguće i trajektom, pa ne bi bilo loše da rutu do svog hotela imate spremnu još kod kuće, i da odmah po preuzimanju prtljaga kupite Istanbul Kart, magnetnu karticu koja ne samo da je povoljniji, nego često i jedini mogući način da platite javni prevoz. Transfer do grada sa novog aerodroma bi trebalo značajno da se promeni u avgustu 2021. godine, kada bi nova linija metroa (M11) trebalo da ga poveže sa gradom.
ISTANBUL – GDE ODSESTI
Istanbul se pruža na preko 5000 kvadratnih kilometara, ponuda smeštaja je ogromna, i obuhvata, između ostalog dvadesetak hiljada smeštajnih jedinica na platformi AirBnB, i preko sedamdeset hiljada hotelskih soba. Ako u Istanbul putujete prvi put, verovatno najbolje rešenje je da vam baza bude u opštini Bejoglu, kojoj pripadaju trg Taksim, kula Galata i čuvena ulica Ištiklal sa velikom pešačkom zonom i bezbroj restorana, kafića i poslastičarnica. Ujedno, odavde ćete najlakše stići do bilo kog dela grada. Jednako dobar izbor je i kvart Laleli, gde je odsela i naša ekipa. Odatle, do nekih od najpoznatijih turističkih atrakcija deli vas svega dvadesetak minuta opuštenog hoda, a za vezu sa ostatkom grada poslužiće stanica metroa Yenikapi. Čak i ako većinu vremena u Istanbulu nameravate da provedete na čuvenoj Kapali čaršiji, izbegnite smeštaj u njenoj blizini, osim ako ne želite da spavate negde u spletu uličica u kome u filmu “96 sati: Istanbul” Lajam Nison i Megi Grejs ukradenim taksijem beže od terorista.
PREVOZ
Za navigaciju od tačke A do tačke B, pored aplikacije Google Maps, koja će u rezultatima pretrage prikazati i javni prevoz, odlična alternativa je i Moovit. U oba slučaja, dobićete detaljne informacije kojom linijom da putujete, na kojoj stanici da uđete odnosno izađete, i u koje vreme vam prevoz stiže. Magnetnu karticu Istanbul Kart valja kupiti odmah na aerodromu. Može da je koristi više osoba, i važi za sve vrste javnog prevoza, uključujući i trajekt. Za razliku od mnogih evropskih gradova, ovde važi pravilo da, ako menjate prevoz, karticu provlačite prilikom svakog presedanja, pri čemu cena svaki naredni put pada.
Do destinacije najbrže stižete metroom. Mreža se stalno širi, ali metro neće biti dovoljan za obilazak svih znamenitosti, jer ne pokriva ceo grad. Tramvaj je na drugom mestu – klimatizovan, relativno brz, i (osim u špicu) prilično udoban. Ako metro ili tramvaj ne voze tamo kuda ste krenuli, uzmite taksi. Vozi se na taksimetar, a boja vozila određuje kvalitet usluge: žuti taksi je standardni, tirkizni su petnaestak procenata skuplji i nude vožnju vozilima iz D klase (Pasat, Superb, Insignija i slično), a vožnja crnim taksijem je dvostruko skuplja nego žutim, ali ćete se voziti Mercedesom). Cena vožnje je 5 lira za start i 3 lire po pređenom kilometru, a taksi možete ili jednostavno zaustaviti mahanjem, ili, još bolje, pozvati kroz aplikaciju iTaksi, podržanu od strane gradske uprave, čime ćete dodatno smanjiti verovatnoću da vas taksista provozai zaobilaznim rutama (što može značajno da utiče na cenu, naročito ako prelazite sa evropske na azijsku stranu ili obrnuto). Mreža javnog prevoza obuhvata i trajekte, kojima možete preći na azijsku stranu. Po odnosu cena-kvalitet, trajekt gradskog prevoza je i najbolje rešenje za krstarenje Bosforom… ali, o tome nešto kasnije.
ŠTA VIDETI
Spisak je podugačak. Krenućemo od pretpostavke da na raspolaganju nemate više od 3-4 dana, što je prosečno vreme boravka naših turista.
AJA SOFIJA
Sveta Sofija, odnosno Premudrost Božija, ili zvanično Ayasofya-i Kebir Camii-i Şerifi (Velika džamija Aja Sofija), smatra se osmim svetskim čudom, jedan je od najznačajnijih spomenka svetske kulturne baštine.
Tokom prvih devet vekova svog postojanja, bila je pravoslavna crkva i sedište Vaseljenskog patrijarha, uz izuzetak pedesetak godina u 11. veku, kada je za vreme Latinskog carstva pretvorena u katoličku crkvu. Prva bazilika je sagrađena 360. godine, ali je potpuno izgorela u pobuni građana 532. godine, da bi je car Justinijan ponovo podigao za samo pet godina, prema projektu grčkih geometara Isidora i Antemija, uz angažman preko deset hiljada radnika. Pretrpela je brojne izmene, bila poprište istorijskih sukoba, uspona i padova dva carstva, dve kulture i dve vere, služeći neko vreme čak i kao bolnica za pacijente obolele od kolere. U februaru 1935. godine, odlukom Kemala Mustafe Ataturka, postala je muzej, da bi jula 2020. godine ta odluka bila poništena, a Aja Sofija ponovo pretvorena u džamiju. Skoro hiljadu godina, bila je najveća hrišćanska bogomolja na planeti, da bi joj 1520. godine tu titulu preuzela Katedrala u Sevilji.
Aja Sofija je građena na tipično vizantijski način: kvadratna osnova prelazi u kružnu, dok teret velike kupole nose četiri luka. U izgradnji se nije štedelo: Justinijan je za potrebe rekonstrukcije ispraznio carsku riznicu gotovo do samog dna. Stubovi su napravljeni od prvoklasnog mermera, najboljeg is svog vremena, dopremljenog iz Južne Afrike, Mramornog mora i Nikeje, a navodno je korišćen čak i materijal zaplenjen sa stubova u Efesu. Jedan stub se posebno ističe: vlažan je, i postoji verovanje se tu 1200. godine pojavio sveti Georgije čudotvorac, i da vlaga ima lekovita dejstva. Vernici, osim u lekovita dejstva, veruju i da Stub suza, ili Stub za plakanje, navodno ispunjava želje ako prislonite palac u šupljinu na njegovoj sredini.
U unutrašnjosti, dominira široka i glatka kupola sa trideset miliona zlatnih pločica, i mozaici kojima su bile prekrivene gotovo sve površine. Nažalost, ogroman deo dragocenosti je opljačkan tokom vekova. Među prvima je, u krstaškim ratovima, nestao zlatni presto, za njim izrezbarena poslaćena bronzana vrata i originalni mozaici. Ipak, i ono što je uspelo da bude sačuvano izaziva divljenje i poštovanje.
Od kada je pretvorena u džamiju, za obilazak je otvorena 24 sata dnevno, ulaz za turiste je besplatan, a obilazak sa vodičem ćete platiti petnaestak evra po osobi. Izbegavajte obilazak za vreme molitve, zbog gužve. Najbolje je da ga planirate tokom prepodnevnih sati.
PLAVA DŽAMIJA
Kada je 1603. godine preuzeo vlast, sultan Ahmed I imao je svega 13 godina. Šest godina kasnije, pod očiglednim utiskom Aja Sofije, naredio je da se u njenoj neposrendoj blizini sagradi nova džamija.
Narod na ovu odluku nije gledao blagonaklono: džamije su najčešće građene sredstvima stečenim u ratnim pohodima (ovo “stečenim” zaista zvuči umiveno, imajući u vidu jedinu mogućnost zarade u ratnom sukobu), dok je mladi sultan odlučio da gradnju finansira, što bi se modernim jezikom reklo, iz budžeta. Gradnja je, naime, trebalo da pokaže da je Otomansko carstvo i dalje snažno, uprkos neuspešnim ratovima protiv Persije i Habzburške monarhije. Za sultana, ova investicija je bila toliko važna, da je često i sam učestvovao u radovima. Nažalost, nije doživeo da bude završena: umro je u svojoj dvadeset sedmoj godini, godinu dana pre nego što će se u džamiji koja će poneti njegovo ime, održati prva molitva.
Spektakularni objekat sa 260 prozora sa oslikanim staklom i obložen sa preko 20 hiljada unikatno oslikanih pločica, u svom sklopu ima i čitav niz građevina druge namene, od osnovne škole, do grobnice kraljevske porodice, od bolnice do osnovne škole, i od bazara do prostorije za astronome (koji su se bavili proračunom vremena molitve i ostalih važnih datuma). Zvanično se zove Sultanahmet Camii, Džamija Sultana Ahmeta. Poznata je pod nazivom Plava džamija zbog plave boje pločica koja preovladava u unutrašnjosti, i jedina je džamija na svetu sa šest minareta, maksimalno koliko Islam dozvoljava.
DOLMABAHČE PALATA
Trospratna palata sa 285 soba, 44 dvorane, 68 toaleta i 6 turskih kupatila. Najveći utisak ostavlja kristalni luster sa 750 lampi, težak 4 i po tone, poklon koji je (za “useljenje”, verovatno želeći da pokaže ko je glavni na planeti) na Bosfor poslala engleska kraljica Viktorija.
Kemal, trideset šestogodišnji vodič koji zbog visine i brkova neodoljivo podseća na Boratovog mlađeg (i u civilizaciji odraslog) brata, ljubazno nas moli da fotoaparate isključimo i odložimo, i vodi u obilazak palate građene na obali Bosfora, na mestu na kome se nekada skupljala otomanska flota pred polazak u osvajačke pohode. Sa željom da svetu pokaže kojim pravcem je Turska krenula, i pod očiglednim uticajem Luvra i Bakingemske palate, gradnju ovog objekta je naredio sultan Abdul Medžid I, 1843. godine. Gradnja po projektu jermenskih arhitekata, oca i dvojice sinova iz porodice Balyan, trajala je 13 godina, a ukupan iznos investicije je iznosio 35 tona zlata, odnosno negde oko milijardu i dvesta miliona evra u današnjem novcu. Istorija će pokazati da je ovaj iznos, u to vreme vredan otprilike četvrinu godišnjeg budžeta cele države, bio ozbiljan udarac po finansije: počelo se sa štampanjem novca i zaduživanjem po inostranstvu, ali je palata uprkos tome završena, i sultan se iz palate Topkapi u novi dom preselio 1856. godine.
Sultani su državničke poslove obavljali u jednom (Selamlik), a sa porodicom i (obaveznim) ljubavnicama živeli u drugom delu palate (Harem). Iako na prvi pogled deluje da je reč o odvojenim objektima, Selamlik i Harem su spojeni hodnikom koji je bio pod danonoćnom stražom. Muške odaje su bile u Selamliku, u Haremu su živele žene, i jedini muškarac koji je tu imao pristup bio je – sultan.
U palati je, nakon čak šest sultana, živeo, i tu proveo svoje poslednje dane, prvi turski predsednik, Mustafa Kemal Ataturk. Svi časovnici u palati, uključujući i onaj u potpuno neupadljivoj sobi broj 71, u kojoj je Ataturk umro 10. novembra 1938. godine, zaustavljeni su na 9:05, vreme kada se preselio u istoriju. Kasnije će svi osim onog u Ataturkovoj sobi biti vraćeni na trenutno vreme, a vodič Kemal, dok to priča, sa vidljivim ponosom ističe da je ime dobio upravo po ocu moderne turske države.
TOPKAPI PALATA
Da biste shvatili veličinu i kompleksnost ovog objekta, pokušajte da zamislite logistiku potrebnu da nahrani 4 do 5 hiljada ljudi koji su u njoj boravili, šest stotina godina pre nego što će biti proizveden prvi frižider.
Sagrađena po naređenju Mehmeda II Osvajača, Palata Topkapi (Topkapı Sarayı) bila je sedište otomanskih sultana u periodu od 400 godina, i srce osmanskog carstva. Nazvana je po jednoj od kapija gradskih zidina (“kapija topa”), kroz koju je 22-godišnji sultan trijumfalno ujahao osvojivši grad. Izuzetno je raskošno uređena, u njoj su održani brojni istorijski događaji, i danas je jedna od najatraktivinijih turističkih atrakcija Istanbula. Na listi je svetskih baština, i od 1985. godine je pod zaštitom je Uneska.
Topkapi palata se sastoji od četiri dvorišta i četiri celine. Ulaz, kroz carsku kapiju, vodi u park, pored Crkve Svetog Mira, jedne od najvažnijih crkava u Istanbulu. U prvom dvorištu su i Arheološki muzej i ostaci Carske kovnice novca, a na samom kraju parka je niz šaltera za prodaju ulaznica, i Pozdravna kapija, prolaz ka drugom dvorištu. U njemu, pored Carske kuhinje i kolekcija carskih kočija i porcelana, te prostorija Imperijalnog veća u kojima je sultan primao državnike, oficire i više činovnike, dominira Toranj pravde (Adalet Kulesi), najviša tačka palate, simbol pravičnosti sultana, i vladarev panoramski vidikovac. U drugom dvorištu se nalazi i bivša Carska riznica (pretvorena u muzej). Carska kuhinja je posebna atrakcija. U svoje vreme, bila je remek delo logistike: svakog dana je hranila oko 4500 ljudi, a na dane kada se sastajalo državno veće, ili kada su deljene plate janičarima, morala je da obezbedi hranu i za 15000 ljudi. Za sve ovo, na dnevnom nivou je bilo angažovano 60 kuvara i 200 pomoćnika, koji su svoj posao radili bez ijednog električnog uređaja, i u sistemu koji nije bio nimalo tolerantan prema greškama. Za čak i najblaži oblik trovanja hranom nekog od članova sultanove porodice, glava je veoma lako mogla da odleti sa ramena.
Između drugog i trećeg dvorišta, smešten je Harem. Iako se ovaj izraz danas smatra glavnom asocijacijom na poligamiju, izraz harem zapravo označava privatne odaje. Sultan je ovde, kada nije bio zauzet vođenjem države, provodio vreme sa svojom širom porodicom – majkom, ženama, decama… i brojnim ljubavnicama, koje su se svim sredstvima borile za naklonost sultana, vrebajući priliku da rode muško dete, koje će jednog dana, spletom sudbinskih okolnosti, možda uspeti da nasledi imperiju. Konkurencija je bila velika: svakog meseca, u palati se rađalo desetak beba. U borbi za sopstveni opstanak i naklonost sultana, najdalje je otišla crvenokosa Aleksandra, Rusinka iz Rohatina (nekada Poljska, nakon Drugog svetskog rata Ukrajina) zarobljena od strane Tatara sa Krima i prodata Turcima kao robinja. Crvenokosu slovensku lepoticu, Sultan Sulejman je odabrao nakon povratka iz bitke u kojoj je osvojio Beograd. Aleksandra je prvo osvojila status omiljene ljubavnice, pa je primila islam, pa se udala za sultana (kao prva i jedina robinja u istoriji Osmanskog carstva kojoj je to pošlo za rukom), pa zajedno sa sultanomn čak i potpisivala neke važne državne dokumente, što je u ono vreme predstavljalo šokantan iskorak napred u smislu uloge žene u društvu. Ostatak možete da pročitate u udžbenicima istorije, dok ste “umivenu” i romansiranu verziju mogli da ispratite u seriji Sulejman Veličanstveni.
Izlaz iz Harema vodi u treće dvorište, u kome centralni deo zauzima Riznica. U njoj su izloženi carski predmeti od zlata, srebra, sedefa i dijamanata svih vrsta i veličina. Neprocenjive su vrednosti, i fotografisanje je strogo zabranjeno. U riznici se nalazi i jedna veoma važna hrišćanska relikvija: skelet šake Jovana Krstitelja, u rukavici od zlatnih listića. Glavni eksponat je dijamant – jedan od najvećih na svetu, koga je na smetlištu na periferiji Istanbula pronašao prosjak, i prodao, ne shvatavši šta je imao u rukama, za tri srebrne kašičice. Dijamant je dobio ime “Kaşıkçı Elması“ (“Dijamant kašičice”), priča o njemu se pročula i stigla do sultana, koji ga je otkupio i izbrusio, i od tog dana se nalazio u posedu palate.
Četvrto dvorište izlazi na terasu, sa koje se preko Bosfora pruža spektakularan pogled na azijski deo grada. U četvrtom dvorištu su – dvorišta, odnosno veoma lepo uređene bašte, fontane i vidikovci, uglavnom dekorisani pločicama. U baštama se nalaze paviljoni – Iftar (sa zlatnim krovom), Bagdadski (posvećen bici u kojoj je Murat osvojio Bagdad), i tako dalje.
BAZILIKA CISTERNA
U vreme kada je akvadukt bio glavni izvor vode za bilo koji grad, prvi korak koji je neprijatelj preduzimao u osvajačkom pohodu bio bi da sipa otrov u vodu. Ali, osvajanje grada bez isukanog mača nije moglo da prođe u Istanbulu: prestali bi da koriste akvadukt, i preorijentisali se na vodu iz cisterne.
Duboko pod zemljom, dvanaest redova sa ukupno 336 stubova podupiru rezervoar vode iz VI veka, sagrađenog u vreme kada je grad pripadao Vizantijskom carstvu. Rezervoar kapaciteta 100 hiljada litara vode obuhvata 9800 kvadratnih metara. Spektakularno osvetljenim prostorom dominira statua glave Meduze, a bazenom plivaju jata velikih riba. Zašto ribe? Bez njih, voda bi veoma brzo postala neupotrebljiva, kaže naš vodič Memet. Ako je dovoljno dobra za ribe, biće dobra i za ljude.
Bazilika Cisterna je bila inspiracija za brojne pisce i scenariste. Između ostalog, u njoj su svoje bitke vodili i Džejms Bond (“Iz Rusije s ljubavlju”), i profesor Robert Lengdon, glavni junak romana “Inferno” Dena Brauna (odnosno istoimenog filma).
KAPALI ČARŠIJA
Četiri hiljade prodajnih mesta u šezdeset ulica. Preko milion posetilaca svakog meseca. Tepisi. Odeća. Servisi za kafu i čaj. Keramika. Nakit. Začini. Dobrodošli na Grand bazar, najpoznatiju pijacu na planeti.
Kapali čaršija je sagrađena 1461. godine, u vreme sultana Mehmeda Drugog, i već tada imala preko četiri hiljade prodavnica. U početku se sastojala od pijace robova i brojnih hanova, u kojima su trgovci iz dalekih zemalja sa Puta svile mogli da predahnu pre nego što izlože svoju robu. Danas je to lavirint kroz koga ćete se probijati ceo dan, cenjkajući se sa trgovcima kako iz Turske, tako i iz ostalih zemalja bliskog istoka. Cene, inače, nisu među najnižima u gradu: baždarene su prema turistima sa kruzera, koji nemaju vremena da se niz Ordu ulicu spuste do kvarta Laleli, i zađu po radnjama koje nude povoljniju kupovinu.
…i sve ovo je samo početak.
Bacite pogled na galeriju (kliknite na fotografiju za uvećani prikaz)…
U obilazak kulturno-istorijskih spomenika Istanbula išli smo uz podršku Ministarstva kulture i turizma Republike Turske.
Pročitajte još: Barselona bez agencije: 55 muzeja, 66 parkova, veštačka plaža i (zamalo) Ajfelova kula
