Običaji koji su u vezi sa Božićem i Badnjim danom u Vojvodini prilično se razlikuju od kraja do kraja, s obzirom na to da je Vojvodina oduvek bila etnički i verski šarolika.
Ipak, neki običaji su u osnovi vrlo slični u svim krajevima pokrajine.
Na badnje jutro, vrlo rano, odlazilo se u šumu po badnjak, hrastovo drvo, sveto drvo svih Slovena, koji se u kuću nije unosio do svečane večere koja je okupljala celu porodicu i koja je po pravilu posna. Pre večere u kuću se unosila slama i rasprostirala po stolu najpre, a onda i po celoj prostoriji. Istovremeno, deca su simbolično pijukala i kvocala. Na slami se kasnije i spavalo, a pre su ljudi praktikovali i da na slami, odnosno na podu i večeraju.
Svečana večera je počinjala unošenjem slame, ali i badnjaka u prostoriju. Badnjak se polagao na vatru posle večere, vatra se gasila vinom, a onaj deo badnjaka koji nije sagoreo, čuvao se do Nove godine (13. januara).
Na stolu za kojim se večeralo, nalazilo se i žito u čijoj se sredini nalazi sveća ili kandilo.
Na svečanoj večeri jela su se posna jela, voće, orasi, suvo voće i vrlo često riba na pirinču. Verovalo se i da na stolu za Badnje veče mora biti određen broj jela, sedam ili devet.
U mnogim mestima u Vojvodini je bilo uobičajeno da se posle večere ne sprema sto. Sklanjao se samo pribor za jelo, umotan u lepu krpu ili peškir ili uvezan slamom sa stola.
Posle večere odlazilo se u crkvu, ali su pre crkve deca išla da korinđaju. Korinđaši su u nekim mestima bili maskirani, a za korinđanje su dobijali voće, slatkiše ili novac.
Na badnje veče se ne spava, već se bdi i iščekuje veliki praznik kojim se obeležava Hristovo rođenje.
