Olimpijsko zlato
Koncept onoga što čini olimpijski sport evoluirao je tokom godina, rezultirajući uključivanjem nekih jedinstvenih aktivnosti u Igre. Čudi vas brejkdens i skejtbord egzibicije? Pazite, 1912. do 1949. niste morali uopšte ni da budete sportista da biste osvojili olimpijsku medalju; mogli ste je zaraditi za svoje umetničke sposobnosti.
Tokom četiri decenije, Olimpijada je dodeljivala medalje za umetnička dostignuća. Takmičari su podnosili svoje radove u pet kategorija: slikarstvo, muzika, književnost, skulptura i arhitektura. Ukupno je dodeljeno 151 medalja, pri čemu su žiriji birali najbolje radove. Olimpijsko zlato
Ideja
Da bi se uskladila sa sportskom temom Olimpijskih igara, podneta umetnička dela trebalo je da se fokusiraju na atletiku. Slikarstva i skulpture prikazivale bi sportiste u akciji, dok bi arhitektonski podnesci prikazivali dizajne stadiona i drugih sportskih objekata. Olimpijsko zlato
„Svi sa kojima sam razgovarao o tome su bili iznenađeni,“ kaže Ričard Stenton, autor knjige „Zaboravljena olimpijska umetnička takmičenja“. „Prvi put sam saznao za to čitajući knjigu o istoriji, kada sam naišao na malu napomenu o olimpijskim umetničkim takmičenjima, i samo sam rekao, ‘kakva takmičenja!?’ Vođen radoznalošću, napisao je prvu – i još uvek jedinu – knjigu na engleskom jeziku o toj temi. Olimpijsko zlato
Pjer de Kuberten vraća originalne igre u Igre
Kako bi saznao više o ovom zanemarenom pitanju, Stenton je morao da prekopava po raspadnutim kutijama sa često nečitkim fajlovima iz arhiva Međunarodnog olimpijskog komiteta u Švajcarskoj – mnogi od tih fajlova nisu videli svetlost dana od kada su stavljeni u pomenutu kutiju. Otkrio je da priča vodi sve do barona Pjera de Kubertena, osnivača MOK-a i modernih Igara, koji je umetnička takmičenja video kao integralni deo svoje vizije Olimpijade. „On je bio klasično obrazovan i posebno ga je impresionirala ideja šta znači biti pravi olimpijac – neko ko nije samo atletski sposoban, već i vešt u muzici i književnosti,“ kaže Stenton. „Osećao je da bi bilo nepotpuno ne uključiti neki aspekt umetnosti kako bi se događaji modernizovali.“ Olimpijsko zlato
Na prelazu vekova, dok se baron borio da izgradi moderne Olimpijske igre od nule, nije uspeo da ubedi preopterećene lokalne organizatore prvih nekoliko Igara u Atini, Sent Luisu i Parizu da su umetnička takmičenja neophodna. Ali ostao je uporan. „Postoji samo jedna razlika između naših Olimpijada i običnih sportskih prvenstava, a to su upravo umetnička takmičenja kao što su postojala na Olimpijadama Stare Grčke, gde su sportske izložbe bile ravnopravne sa umetničkim izložbama,“ izjavio je.
Na kraju, u vreme za Igre u Stokholmu 1912. godine, uspeo je da obezbedi mesto za umetnost. Pozivi za učešće su bili upućeni u kategorijama arhitektura, muzika, slikarstvo, skulptura i književnost, uz uslov – svako delo je moralo biti na neki način inspirisano sportom. Oko 33 (uglavnom evropska) umetnika je podnelo radove, i zlatna medalja je dodeljena u svakoj kategoriji. Pored Vinansove kočije, ostali pobednici su uključivali moderni plan zgrade stadiona (arhitektura), „Olimpijsku trijumfalnu marš“ (muzika), frizove koji prikazuju zimske sportove (slikarstvo) i Odu sportu (književnost).
Sam baron je bio među pobednicima. Strahujući da takmičenja neće privući dovoljno učesnika, napisao je pobedničku odu pod pseudonimima Džordž Horod i Martin Ešbah, ostavljajući žiri za dodelu medalja nesvesnim po pitanju pravog autora. Olimpijsko zlato
Gubitak interesovanja
Uprkos ovom sportskom fokusu, očekivano, olimpijsko umetničko takmičenje nije uspelo da stekne značajnu pažnju. Mnogi vrhunski umetnici odbijali su da učestvuju, verujući da njihovi radovi ne bi trebalo da budu predmet takmičenja. Takođe su izražavali zabrinutost zbog umetničkog takmičenja organizovanog od strane pojedinaca koji nemaju umetničku pozadinu. Za olimpijsku publiku, interesovanje za sport nije se nužno prenosilo na cenjenje sportske umetnosti. Kao rezultat toga, mnogo olimpijske umetnosti je zaboravljeno. Olimpijsko zlato
Smešno je da su neka umetnička takmičenja završavala bez pobednika. Sudije nisu bile obavezne da dodeljuju Olimpijsko zlato, srebro i bronzu u svakoj kategoriji. Ako bi smatrale da podnesci nisu zadovoljavajući, mogle su odlučiti da niko ne pobedi, ili ako bi smatrale da je najbolji rad dobar, ali ne i izvanredan, mogle su dodeliti srebrnu medalju umesto zlatne.
Uklanjanje umetnosti sa Olimpijskih igara nije bilo zbog toga što umetnost nije sport, već zato što su umetnici bili profesionalci. Olimpijske igre su bile namenjene amaterskim takmičarima, a profesionalni umetnici su viđeni kao pretnja ovom principu. Kao rezultat toga, umetničko takmičenje je ukinuto.
Blagi povratak
Iako je umetnost uklonjena sa Olimpijskih igara, ona ostaje povezana sa olimpijskim pokretom. Od 2000. godine, Međunarodni olimpijski komitet dodeljuje nagrade za umetnost u takmičenju Sport i umetnost. Iako je ovaj događaj odvojen od Olimpijskih igara i ne uključuje medalje, nastavlja jedinstvenu tradiciju integrisanja umetnosti u svet atletike.
Pročitajte još i Godina u kojoj je Tarzan plivao na Olimpijskim igrama!
