Poslastičarnica Sport u gradu sportova više od 7 decenija

Poslastičarnica Sport u Zrenjaninu postoji više od 70 godina. Za to vreme, bilo je više nego dovoljno izazova u nastojanju da se posao održi i razvija. Serijal emisija i razgovora „Izazovi preduzetništva: saveti iz prve ruke“ s razlogom nas je odveo do ove porodične firme.

Serijal radio emisija ‘Izazovi preduzetništva: saveti iz prve ruke’ predstavlja razgovore sa uspešnim lokalnim preduzetnicima, osvetljavajući njihove priče, izazove i postignuća. Cilj ovog serijala je da inspiriše i podstakne slušaoce na započinjanje sopstvenih preduzetničkih poduhvata i doprinese razvoju povoljne poslovne klime. Kroz emisije se dele vredna iskustva i otvara prostor za razgovore o značaju preduzetništva za lokalnu ekonomiju. Poseban fokus je na mladima, kojima projekat pruža podršku u prepoznavanju sopstvenih potencijala i pokretanju ličnog biznisa, uz preuzimanje kontrole nad svojom poslovnom budućnošću.

O ovim temama, pričao je Samir Haliti, član treće generacije, koji danas vodi ovaj porodični biznis.

Poslastičarnica Sport je dedino delo

Za Sport je zaslužan moj deda, koji je rođen u Makedoniji, odakle je išao da radi u inostranstvo. Radio je u poslastičarnicama u Mađarskoj, potom i u Slovačkoj, a pošto se na tim poslovima dobro pokazao, dobio je priliku i podršku da otvori nešto svoje. Otvorio je svoj posao u Slovačkoj, samo u drugom gradu.

Međutim, iz nekih političkih razloga, 1950. godine je morao da napusti Slovačku, odlučio je da dođe u Zrenjanin, ne znam kako je odabrao baš ovaj grad, ali eto došao je te godine i već naredne, Poslastičarnica Sport je bila otvorena, na istom mestu na kome se i danas nalazi.

Poslastičarnica Sport se ovako zove od samog početka, postoji priča da je deda odabrao to ime zbog Zrenjanina koji je bio grad sportova i tada. Sa tim se susreo u to vreme i odlučio da tako nazove svoj biznis.

Mada, danas kada odem negde i kažem kako se poslastičarnica zove, čudno me gledaju, pa onda objašnjavam da nisam ja dao ime firmi, već deda i to pedesetih godina – priča Samir Haliti.

Mi smo poreklom iz Gostivara, i dan danas kad sretnem neke starije ljude tamo, prepoznaju po naglasku odakle sam i sećaju se dede. On je tada važio za vrlo uspešnog čoveka, jer je čak i ljude iz Makedonije dovodio kod sebe najpre u Slovačku, a onda i u Zrenjanin.

Mislim da je dedu više muka naterala da napusti svoj rodni kraj, koji nije nešto ni bogat, niti je bio pogodan za razvijanje nekog posla. Znam da i u današnje vreme, ljudi odlaze odande. Evo, na primer, na Hrvatskom primoriju, poslastičarnice drže ljudi uglavnom iz Gostivara i okoline.

Ranije su jedni druge povlačili odande i učili i prosto poslastičari su odande. Apsurd je da, u Gostivaru, sada recimo nema neke posebno dobre poslastičarnice.

Iskoristili smo pravi momenat za širenje posla

Ne postoji tačan momenat kad sam se ja uključio posao. Dok sam studirao, interesovalo me je sve to, a roditelji, pošto su videli da mi ide to neko donošenje odluka, prebacivali su sve više odgovornosti i obaveza na mene. Još uvek smo tu svi i nikakve bitne odluke ne donosim sam, jer to je porodičan posao.

Što se razvoja posla tiče, tu postoje dva momenta koji su doprineli tome. Prvi momenat se desio kada je Poslastičarnica Sport otvorila lokal na Bagljašu. U tom momentu, Bagljaš je bio naselje bez nekog lokala u koji možete da sednete, a da nije kafana ili kladionica. Tu smo videli neku priliku i ljudi su stvarno bili oduševljeni.

Drugi momenat se desio 2019. godine, kada se lokal pored nas oslobodio. Nismo propustili priliku da ga zakupimo i onda su to bili veliki radovi, prepravljanja, ventilacije, grejanje itd. Baš veći poduhvat, koji se ispostavio kao pravi. Do tada smo bili mala poslastičarnica koja super radi leti, a za unutra nema baš puno prostora. Sada smo ipak nešto drugo i veće.

Letnja sezona je oduvek veliki izazov

Izazova je bilo jako za sve ove godine, ali devedesete su bile baš izazovne. Toga se ne sećam u poslovnom smislu, ali se sećam se da se jako teško živelo. Poređenja radi, mi danas leti imamo oko 30 zaposlenih, a tada je otac radio u proizvodnji, a majka u prodaji. Takođe, inflacija je bila problem, znam da su uspevali da prodaju celu vitrinu sladoleda i kolača, a da posle smene, za taj novac, ne mogu ništa da kupe. Ipak, preživelo se i to – priseća se Samir Haliti.

Zrenjanin nije tako mali grad, i kada ljudi žele da pojedu nešto slatko, a tu su dve-tri poslastičarnice na istom mestu, to onda postaje centar za slatkiše. Dve-tri su u redu, četiri je već mnogo, ali neki probaju pa im ne uspe, ne zato što nisu dobri, već zato što su ljudi navikli i teško menjaju svoje navike.

Dve poslastičarnice jedna pored druge nisu retkost, ali kada razgovaram sa kolegama iz drugih gradova, uglavnom nisu u dobrim odnosima. Mi smo svi dobri, čak se i pomažemo kad nešto nestane, korneti najčešće. Dakle, stvarno nemamo nikakvih problema.

Jedan od velikih izazova u našem poslu je zapošljavanje i svake godine imamo sličnu muku. Sa zimskog režima, kada nam je dovoljno da radimo sa, recimo, deset ljudi, jako brzi posle zime ljudi hoće da izađu na sladoled sa prvim lepim vremenom. Tada nam treba preko 20 ljudi i onda smo svi na muci. To je period kada su i srednjoškolci i studenti još uvek zauzeti, pa je do polovine juna čupavo. Onda se odjednom pojavi puno njih. To su ta neka dva izazovna perioda, proleće i kraj septembra, i teško je kad ti se bukvalno za jedan dan duplira posao, da sve to ishendluješ – kaže Samir Haliti.

Što se COVID-a tiče, sreća, pa totalno zatvaranje nije potrajalo duže. Mi tu nismo našli neku alternativu, jer slatko je nešto što svako ima na dohvat ruke. Probali smo da radimo samo dostavu, to nije išlo, neko vreme smo bili zatvoreni, ali smo uspeli da sve zaposlene zadržimi i ne ostavimo nikoga na cedilu.

Malo je lakše bilo kada su dozvolili da se u objektu kupi i ponese. Imali smo tu malo problema sa inspekcijama, jer neko tu nije baš dobro protumačio zakon, ali prebrodili smo to. Znači, imali smo period potpunog zatvaranja, taj neki period tranzicije i posle ono razdvajanje stolova, ali eto, prošlo je, preživelo se, to je bitno.

Porodica i posao nekako moraju ići zajedno. Ja za drugačije ne znam, kad je potreba da sam na poslu ceo dan, jesam, kad nije nisam. Roditelji žive tu blizu lokala i oni su tu neko ko je na raspolaganju. Leti sam, recimo, po ceo dan zauzet, ali prosto mogu da napravim prostora kad želim. Imamo zaposlene koji su tu dugo, u koje imamo poverenja i možemo da se oslonimo na njih.

Ne bih radio u struci, ne bih ništa menjao

Osoba koja želi da se bavi privatnim biznisom mora da bude svestrana, da zna da ne može sve sama i da mora da se okruži pametnim ljudima. Svaka važna odluka se donosi uz konsultacije i saradnju. Ne postoji neki magični recept, da postoji, ja bih prvi otvorio svake nedelje nešto novo, ali prosto ne postoji.

Ne mogu da poredim karijeru koju bih eventualno imao sa onim što sam studirao, ali nešto ne vidim da su oni koji su istog zanimanja, odnosno koji se bave zaštitom životne sredine, zaposleni na nekim dobrim pozicijama. Ne bih menjao ništa u ovom svom angažovanju i delovanju. Mislim da je sve prošlo kako treba i mislim da su rezultati ok, da se vidi razlika – zaključuje Samir Haliti.

Ceo razgovor sa Samirom Halitijem, poslušajte ovde:

Prethodnu emisiju i razgovor sa Dragoljubom Bjeloglavom, pronađite ovde.

Pratite nas i na Instagram i Facebook profilu.