Rukometni klub Lehel je ženski klub i postoji od 1957. godine. Prošle godine su proslavili 65 godina postojanja, a o aktivnostima i aktuelnim uspesima, pričali smo sa Natašom Dabić. Nataša se i sama ranije bavila rukometom, a danas je trener u klubu i vrlo uspešno motiviše devojčice da se bave ovim sportom.
Kako je klub organizovan?
Klub trenutno ima tri selekcije, u kojima treniraju uglavnom devojčice. Međutim, kako iz godine u godinu radimo sve intenzivnije i posvećenije, javlja se interesovanje i kod dečaka da nam se priključe. Dok se ne oformi samo muška grupa, svi treniraju zajedno. Kada govorimo o selekcijama, imamo ekipu devojčica do 12 godina, nešto stariju ekipu do 14 godina i mini-rukomet ekipu. Ovo je ekipa u kojoj treniraju devojčice od 4 do 8 godina. Kod najmlađih, akcenat je na igri, druženju, ali od ove godine mini-rukomet ima i svoju ligu, gde smo aktivni. To su ekipe iz Banata, ima ih dvanaest. Jednom ili dva puta mesečno se organizuju turniri za ove ekipe.
Naše pionirke i mlađe pionirke, svakog drugog vikenda igraju prvenstvo. Prvenstvo se deli na jesenji i prolećni deo i igra se po okruzima. Te takmičarske utakmice devojčice igraju u hali “Zvonimir Zvonko Vujin”.
Tokom letnjeg perioda treniramo na Lehelu, a tokom zimskog u sali OŠ “Servo Mihalj” ili u internatu pri crkvi. Taj teren ne zadovoljava rukometne standarde što nam predstavlja veliki problem. U nedostatku slobodnih termina u halama u gradu, ponekad treniramo u Ečki, za šta je potrebna ogromna podrška roditelja koji se organizuju i voze decu na treninge.
Koje vrednosti su u prvom planu?
Pre svega ističemo zajedništvo kao vrednost. Rukomet je kolektivni sport i na samom početku želim da budu svesni da je ovo kolektiv i da svi radimo kao tim. Takođe, trudim se da ih naučim da budu vredni, radni i disciplinovani. Kada već u tom uzrastu steknu neke dobre navike, kasnije sve ide lakše. Jako mi je važno što u svemu imam veliku podršku njihovih roditelja.
Kod starijih devojčica se već razvio takmičarski duh i želja za pobedom, sa njima se svakako i više elemenata rukometa radi. Kod najmlađih, učenje smo sveli na vođenje, dodavanje i hvatanje, a ostalo su vežbe koje im pomažu da budu spretniji i pokretljiviji.
Roditelji su uvek dobrodošli na našim treninzima, posebno jer su se mnogi od njih bavili rukometom. Ipak, nije im dozvoljeno da se mešaju u posao trenera. Deca dobro znaju da sam ja trener, da je komunikacija sa njima moj posao i znaju da se, na terenu, roditelji ne slušaju. Ne libim se čak i da kaznim igračicu ukoliko sluša uputstva sa tribina.
Roditelji nemaju loše namere, ali na taj način zbunjuju svoju decu, stvaraju pritisak i ne čine im dobro. Ipak, to je boljka svakog sporta. Mislim da uspešno izlazim na kraj sa tim.
Na kraju sezone obično organizujemo meč koji igraju deca protiv roditelja. Osim druženja, cilj nam je i da roditeljima pokažemo da nije lako istrčati kontru, pogoditi gol, smišljati strategiju, lako prihvatati sve odluke sudija itd.
Zašto je dobro trenirati rukomet?
Rukomet je vrlo dinamičan sport, tera ih da razmišljaju brzo, da budu odlučni i hrabri kada žele da dodaju ili šutiraju. Na terenu uvek morate imati širu sliku i predvideti nekoliko koraka unapred. Mislim da ima ovi segmenti rukometa, mogu mnogo koristiti kasnije u životu. Ekipni je sport pa im pruža mogućnost za sticanje prijateljstava, putuje se dosta i stiču se nova iskustva.
Kako se finansirate?
Finansije su problem velikog broja lokalnih klubova, bez obzira na to koji sport je u pitanju. Kada je novac u pitanju, dovijamo se na mnogo načina. Deo sredstava stigne iz budžeta grada, deo novca dobijemo od sponzora, a nešto pokrivaju roditelji. Nažalost, taj sponzorski momenat nikada nije na duži period, jer jednostavno ta oblast kod nas nije dobro uređena.
Šta ističete kao najveći uspeh?
Mi smo se bazirali na rad sa mlađim kategorijama, napredujemo jako lepo i stigli smo do drugog mesta na prvenstvu Vojvodine za pionirke. Plasirali smo se na državno prvenstvo gde su devojke takođe osvojile drugo mesto i tako ostvarile istorijski uspeh za ovaj klub. Potencijala definitivno ima, motiva i volje takođe i naravno da nam je cilj da u jednom momentu oformimo seniorsku ekipu koja će se takmičiti.
Kako motivišete decu da vam se priključe?
Imamo odličnu saradnju sa obe škole u Mužlji gde dva puta godišnje održimo prezentaciju rukometa i onoga što mi u “Lehelu” radimo. Nakon svake od tih prezentacija, na treningu se pojavi nekoliko novih devojčica koje počnu da treniraju. Naravno, kod nas ne treniraju samo devojčice iz Mužlje, svi su dobrodošli i vrata su im otvorena tokom cele godine.
Ponavljam, cilj nam je da iz u sport uvedemo kroz igru, da steknu radne navike, da se druže i da zavole rukomet i sport uopšte.
