Kada kažemo dvorac, obično pomislimo na sjaj, raskoš i bogatstvo neke građevine. Bogatstva i raskoši je u ovom slučaju bilo na pretek. Možemo samo da zamislimo koliko je, krajem 19. veka, bogat bio suvlasnik jedne cementare i kako nije štedeo novac na svoj novi dom. Bilo je i sjaja, od koga danas nema baš puno tragova.
Projekat za dvorac, po nalogu bogatog veleposednika, uradio je isti onaj Imre Štajndl po čijem je projektu građena zgrada parlamenta u Budimpešti. Elementi romanike, baroka, gotike, renesanse i secesije krasili su spoljašnost građevine, koja je podignuta 1898. godine. Unutrašnjost je rađena nešto kasnije po ugledu na mađarsku secesiju kitnjastih oblika.
Špicerov dvorac u Beočinu – virtuelna panorama (foto: 105.rs); Da rotiraš sliku, na računaru koristi miš, a na mobilnom uređaju pokrete prstima. Za zumiranje, koristi plus i minus u levom, a za prikaz u punoj veličini simbol u desnom donjem uglu slike
Za najvredniji deo enterijera dvorca procenjen je centralni hol.Glavnu poziciju u njemu imao je kamin, urađen posebno za ovaj objekat, obložen zelenom žolnai keramikom sa 2500 cvetića. Koliko je bio poseban, govori podatak da u Žolnai fabrici keramike u Pečuju, postoji nacrt ovog kamina sa zabeleženim svim detaljima i šiframa pločica koje su korišćene za oblaganje. Kamin je misteriozno nestao, neki meštani tvrde, nakon snimanja jedne od filmskih ekipa koje su boravile u dvorcu. Biljni ornamenti i secesijski dekorativni elementi dominiraju i zidovima u holu. Ostali zidovi bili su obloženi drvenom lamperijom, a stepenište i gelenderi rađeni su od punog drveta. Kada govorimo o arhitektonskom nasleđu Vojvodine, ova zgrada je pravi dragulj.
Pred početak Drugog svetskog rata, porodica Špicer napustila je Beočin, a njihov nekadašnji dom korišćen je kao vojna baza tokom rata. Kasnije i kao škola, biblioteka, sedište rukometnog kluba, radio stanica i kao restoran. Neko vreme, deo zgrade, Mika Antić koristio je za svoj slikarski atelje. Sredinom 1997. godine Špicerov dvorac proglašen je za spomenik kulture.
Prema nekim dostupnim podacima Edvard Ede Špicer bio je Nemac. Međutim, nešto dublja istraživanja porekla koja se takođe mogu pronaći na internetu, pokazuju da je ovaj bogati industrijalac bio mađarski Jevrejin. To potvrđuje podatak da su on i članovi njegove porodice sahranjeni na jevrejskom groblju u Budimpešti. Rođen je 1845. godine i veći deo svog života proveo je u Beču, zatim u mađarskoj prestonici, a onda, takođe vođen poslovnim prilikama, došao u Beočin. Tu je sa poslovnim partnerima Orenštajnom i Redlihom kupio cementaru. Oni nisu imali samo poslovne veze, već i rodbinske, što je u to vreme bila redovna pojava, jer bi kapital tako ostajao u porodici.
Po jednoj priči Ede Špicer je bio oženjen Anom Orenštajn i imao jednu ćerku Floru, a po drugoj priči bio je oženjen Klarom sa kojom je imao sina Jonasa i ćerku Johanu.
Legenda kaže da se Johana zaljubila u konjušara, što na početku 20. veka, jednoj mladoj dami iz ugledne porodice nije bilo dozvoljeno. Roditelji su branili tu ljubav, zbog čega je ona izvršila samoubistvo. Od tog događaja, kako su pričali meštani, nesreća se smestila u dvorac. Postoji i priča da su zaposleni u cementari otkrili problem na parnom kotlu, na šta su upozoravali vlasnike. Kotao je na kraju eksplodirao, usmrtio desetoricu radnika, a njih 35 su bili teško ranjeni. Vlasnici, navodno, nisu dozvolili porodicama da preuzmu tela poginulih, već su ih sami, tajno sahranili na lokalnom groblju. Kako to već ide, ovi događaji ili navodni događaji, samo su rasplamsali varoške priče o zloj sudbini, nečastivim silama i duhovima. Krajem osamdesetih godina, dvorac je prepušten vremenu i onima koji su skidali parket, pločice, gulili zidove i polako činili da ova jedinstvena građevina zaista počne da liči na vilu promaju ili kuću duhova.
Špicerov dvorac, kažu, dobro je urezan u pamćenje svakoga ko je, u poslednjih 30 godina bio dete u Beočinu. Priča kaže da su nestašnu decu upozoravali da će ih kazniti duhovi iz dvorca, ako ne poprave ponašanje. Danas, dvorac plaši i odrasle. Obilazak ove građevine moguć je isključivo na sopstvenu odgovornost. Za koju god priču o porodici Špicer da se odlučimo, ono što je činjenica je da je dvorac o kome pričamo pravi arhitektonski biser pomešanih stilova. Takođe, nije se štedelo pri uređivanju samog dvorca, ali i parka koji ga okružuje.
Mnoge je ostavio bez daha, domaće, ali i strane poznate ličnosti. Već smo spomenuli da je čuveni Mika Antić tamo imao svoj atelje, a čest gost mu je bio Pero Zubac. Dok je bio u upotrebi, televizije iz bivše Jugoslavije, snimale su novogodišnje programe u Špicerovom dvorcu, a zbog toga u njemu boravile Silvana, Olivera Katarina, Lepa Brena i drugi. Privukao je i holivudsku pažnju, pa je tako neke scene za film „Ratnici“, Klint Istvud snimio baš tu. Film „Braća Blum“ iz 2008. sniman je širom Istočne Evrope, a beočinski dvorac bio je jedna od lokacija. Filmska ekipa Emira Kusturice snimala je delove filma „Crna mačka, beli mačor“.
Kako je, posle svega ovoga, stigao do propadanja i zaborava? Na ovo pitanje ni Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika, pod čijom je zaštitom, nema precizan odgovor. Reći ćemo da su ljudski nemar i gomila administrativnih problema još jednom doveli do toga da propadne nešto što je imalo ogroman potencijal.
U više navrata, najavljivana je obnova dvorca, ali se uglavnom sve završavalo kod najava.
Galeriju fotografija pogledajte ovde:
Podcast verziju ovog sadržaja poslušajte ovde:
Pogledajte interaktivnu mapu koja prikazuje lokacije koje smo obišli i fotografisali za virtuelne multimedijalne ture Zaboravljeni spomenici kulture i istorije i Najlepše crkve Vojvodine.
