Svake godine u poslednjem mesecu, u ljudima se probudi neka toplina- da li je to možda način da nadoknadimo nedostatak te topline u vazuhu ili pokušaj da unesemo svetlost u svakodnevicu kada su dani sve kraći, a noć duža… verovatno nećemo ni saznati nikad, ali je činjenica da se praznično raspoloženje počne širiti početkom decembra, da bi do kraja već dostiglo kulminaciju.
Deda Mraz u većini domova u Vojvodini stiže za Novu godinu. Ali, u porodicama rimokatoličke veroispovesti, 25. decembar je vezan za to.
Jelka koja se šareni u mračnoj sobi, simbol je radosti pogotovo za najmlađe, pošto su oni ti koji ispod te iste jelke nalaze poklone koje su tražili od Božić Bate. Na to je pao fokus u 20. veku, kada je konzumerizam doživeo procvat.
Međutim, nije to suština Božića.
Darivanje, dobrota, porodica na okupu, zajednica, osećaj toplije- najpre oko srca, a tek onda oko vatre.
Kićenje jelke je tradicija koja se primenjuje tek od 16. veka u Nemačkoj. Odatle se širio u ostale delove Evrope. Na našim prostorima dugo se kitila samo bombonama, šišarkama, eventualno po kojim medenjakom ili čak i sitnim svećicama. Pošto do otp. Druge polovine 20. veka mnoga domaćinstva nisu ni imala struju, nego su osvetljavali petrolejskom lampom prostorije, jelkica koja sija je zapravo više asocijacija za one rođene posle 1950. godine.
Jelka se tradicionalno kiti na Badnji dan, 24. decembra i to uglavnom krišom, pošto se deci govori da je donosi Deda Mraz.
Za vreme komunizma, kićenje jelke je na neki način bilo zabranjeno. Nije retkost da su mnoge generacije jelku videle tek krajem osamdesetih, odnosno posle pada komunizma.
U vojvođanskim domaćinstvima, podjednako je bitan i dan pre Božića. U doslovnom prevodu, radi se o „Svetom danu“.
Običaj nalaže da se na ovaj dan posti. Ne mora da bude ništa drastično- dovoljno je da se kuva riblja čorba ili nasuvo sa krompirom ili makom, u nekim domaćinstvima čak i sa orasima. Za grickalice, koriste se kokice i pečeni lešnici ili orasi.
Deca, trudnice i porodilje su izuzeti od ove prakse. Ali, neretko se desi da deca školskog uzrasta ipak probaju da poste. E onda je najočekivaniji trenutak- kada padne noć! Jer, od tog trenutka nadalje, mogu da jedu šta god požele. A uglavnom je već spremljena bogata večera i uz to- slatkiši im od tog trenutka pa nadalje stoje na raspolaganju.
Na badnje veče u Vojvodini se još uvek održava tradicija korinđanja. Deca se okupe pa idu od kuće do kuće, gde se u zamenu za pevanje božićnih pesmica dobijaju slatkiši, voće i orasi.
24. decembra se obično nakon večere ide u crkvu. Najpoznatija je crkvena ponoćna misa- koja ima poseban program posvećen Božiću.
Nekada su ljudi mnogo masivnije odlazili na tu misu, i po povratku čestitali svima koje naiđu- srećan Božić.
Proslavljanje rođenja Isusa ima veliki značaj i simboliku. Danas se neretko svodi na konzumerizam, kupuju se pokloni, trči se po tržnim centrima u potrazi za najboljim popustima… ali to nije suština.
Suština Božića je zajedništvo. Fokus na porodici i pravim vrednostima- odanosti, ljubavi i osećaju pripadnosti. Neka vas prate sreća i ljubav i budite okruženi ljubavlju tokom ovih praznika.
Srećne praznike želimo!
