Tina Tarner, pionirka rokenrola i kraljica žanra, napustila je ovaj svet 24.05.2023. nakon duge i teške bolesti.
Svojom karijerom i životom osnažila je značaj crnih žena u oblikovanju rokenrola, definišući tu eru muzike toliko da je Mik Džeger priznao da je crpeo inspiraciju iz njenih energičnih pokreta na sceni za svoj scenski lik.
Nakon dve decenije rada sa svojim nasilnim suprugom, Ajkom Tarnerom, ona je krenula solo i, nakon nekoliko pokušaja, postala je jedna od ključnih ikona pop muzike 1980-ih godina sa albumom “Private Dancer”. Njena životna priča je opisana u tri memoara, biografskom filmu, mjuziklu i 2021. godine u cenjenom dokumentarnom filmu “Tina”.
Daleko od toga da joj je život bio lak.
Rođena kao Ana Mej Bulok 26. novembra 1939. u mestu Natbušu koje je tada imalo jedva 250 ljudi, u američkoj saveznoj državi Tenesi.
Kada je imala deset godina, nju i sestru Alenu napustila je majka, a tri godine kasnije i otac. O njima je brinula baka, nakon čije smrti odlaze kod majke u Sent Luis gde je Ana išla u srednju škola preko dana, a uveče često odlazila u noćne klubove sa sestrom.
Svoju karijeru Tina je započela kada je imala 19 godina, 1958., kao pevačica i prateći vokal u bendu “Kings of Rhythm” zajedno sa Ajkom Tarnerom, sa prvim singlom tj. pesmom “Little Ann“.
Kada su njene vokalne sposobnosti postale očigledne, Ajk joj je dao ime Tina Turner – i registrovao ga kao zaštitni znak u slučaju da ga napusti ili da želi da je zameni u svom nastupu. Brzo je postao nasilan: kada je Tina pokušala da napusti grupu nakon što je videla koliko je sati, istukao ju je drvenim proširivačem za cipele.
“Moja veza sa Ajkom bila je osuđena na propast onog trenutka kada je shvatio da ću biti njegov izvor prihoda”, napisala je Tarner u svojoj biografiji “Moja priča o ljubavi” iz 2018. godine. “On je želeo da me kontroliše, kako ekonomski tako i psihološki, da nikada ne bih mogla da ga napustim.”
Svoj prvi snimljeni nastup imala je u numeri “A Fool in Love” iz jula 1960. godine, koji je zauzeo visoko mesto na američkim top listama i započeo niz uspešnih pesama. Međutim, upravo njihovi nastupi uživo su ih učinili senzacijom. Ajk je turneju vodio agresivno sa grupom “Ike and Tina Turner Revue” na “Chitlin’ Circuit” turnejama, uključujući i nastupe pred publikom koja nije bila segregovana, tolika je moćna bila njihova popularnost. Godine 1964. potpisali su ugovor sa izdavačkom kućom Warner Bros pod etiketom Loma Records, koja je objavila njihov prvi album koji se popeo na top liste: “Live! The Ike & Tina Turner Show”.
Ipak, sva ta slava je imala crnu pozadinu – Ajk Tarner jeste bio izuzetan muzičar, ali i alkoholičar i narkoman veoma sklon nasilju pa je često tukao Tinu, varao je i terao da nastupa bolesna.
Neprestano zlostavljanje i boravci u bolnici nakon pretrpljenih batina, kao i pokušaj samoubistva naposletku su naterali Tinu da 1976. godine napusti Ajka. Brak će zvanično biti okončan dve godine kasnije, a iz njega će Tina izaći sa dvoje polovnih kola i pravom da koristi svoje scensko ime. SVE ostalo pripalo je Ajku.
Nekoliko godina teškog starta solo karijere bile su depresivne za Tinu, ali 1984. nakon što je potpisala ugovor sa izdavačem Capitol Records snima album “Private dancer” koji je katapultira na top liste i vraća u žižu javnosti. Mnogo godina kasnije, pevačica će u svojim memoarima reći “Ne smatram to povratkom na scenu. Tina do tada nije ni postojala.”
Tina je zahvalila budizmu, posebno praksi budističkog pevanja na pozitivni uticaj na njen život tokom 1980-ih godina. Van muzike, glumila je u filmu “Pobesneli Maks 3” zajedno sa Melom Gibsonom 1985. Godine 1986. objavila je svoj prvi memoar, globalni bestseler “Ja, Tina”, koja je kasnije adaptirana u film “What’s love got to do with it?” iz 1993. godine, u kojem ju je tumačila Anđela Baset. Godine 1995. otpevala je tematsku pesmu za film o Džejmsu Bondu “GoldenEye”.
Tina Tarner objavila je povlačenje iz sveta muzike 2000. godine, godinu dana nakon izdavanja svog poslednjeg solo albuma “Twenty Four Seven”, iako se vratila na scenu 2008. godine, nastupajući na dodeli Gremija sa Bijonse, i za poslednju turneju povodom 50 godina svoje karijere.
To je bilo konačno kraj. “Jednostavno sam bila umorna od pevanja i zadovoljavanja svih”, rekla je New York Timesu 2019. godine. “To je sve što sam ikad radila u svom životu.” Često je za sebe govorila da ne može da se poistovetiti sa “neuništivom” ličnošću koju su drugi videli u njoj. “Ne želim nužno da budem “jaka” osoba”, rekla je za New York Times. “Imala sam užasan život. Samo sam nastavljala dalje. Jednostavno, nastavljate dalje i nadate se da će nešto doći.”
2020. Tarner je izjavila za medije da su poslednjih 10 godina njenog života, uprkos ozbiljnim zdravstvenim problemima, personifikovale njen idealan pogled na srećan život.
“Prava i trajna sreća dolazi od posedovanja nepokolebljivog i nadajućeg duha koji može zasijati, bez obzira na sve”, rekla je. “To sam postigla i moja najveća želja je da pomognem i drugima da postanu zaista srećni.”
Jednostavno najbolja – zbogom Tina Tarner, nećemo te nikada zaboraviti.
Pročitajte još i Čovek zvani Ćufta i njegov rokenrol svet