Izveštaji programa za zaštitu životne sredine UN pokazuju da se naša država nalazi iznad svetskog proseka po količini otpada od hrane koja nastaje u domaćinstvima. Godišnje, prosečan stanovnik Srbije stvara 83 kilograma otpada od hrane, što je devet kilograma više od svetskog proseka, a 50 kilograma više u odnosu na Rusiju, koja se nalazi na vrhu zemalja u Evropi koje imaju najmanje otpada od hrane.
Cene skaču, tržište je nestabilno, a hrana, bez koje se ne može sve se više baca. Ni u Evropskoj uniji, a ni u Srbiji razliku između oznaka “upotrebljivo do” i “najbolje upotrebiti do” nije baš najjasnija, zbog čega se i u domaćinstvima i u čitavim lancima prehrambene proizvodnje hrana baca.
Oznaka “upotrebljivo do” stoji na namirnicama koje su lako kvarljive, kao što su sveže meso, riba, jaja, mleko i mlečni proizvodi itd koji bi nakon datuma koji je naznačen na pakovanju mogli da budu štetne po zdravlje. Proizvode kojima se bliži istek ovog roka treba termički obraditi ili konzervirati na neki način. Ukoliko je proizvodu istekao rok danas ili juče, on će još uvek biti bezbedan za konzumanciju, pod uslovom da nije došlo do promene mirisa, ukusa i izgleda.
Što se tiče namirnica sa naznakom “najbolje upotrebiti do” ona se koristi kod proizvoda koji mogu da stoje duže vremena, po nekoliko meseci, nekoliko godina, pa čak i kod proizvoda koji, uz pravilno skladištenje, tehnički ne mogu da se pokvare. Ovo se radi zbog zakonskih regulativa, koje možda zvuče nelogično u slučaju meda, šećera i soli, ali se moraju poštovati.
Vremenska odrednica “najbolje upotrebiti do” proizvođač daje garantovani minimalni period u kojem proizvod ima vrhunski kvalitet i bezbednost za konzumiranje. Kada ovaj roka istekne, to ne znači da proizvod mora da se baci, već da kod takvih proizvoda može doći do opadajućeg kvaliteta. Generalni savet je da ukoliko je takva hrana nepromenjenog ukusa i mirisa, a drugačije boje i/ili teksture, recimo da kreker omekša, ili da neki keks postane tvrđi, onda je ona bezbedna za ishranu.
Kako rešiti ovaj problem?
Donacija hrane zvuči kao veoma dobra stvar, a i jeste. Međutim, kao i kod mnogih stvari, u našoj državi, donatorima stvar nije ni malo olakšana. Ne postoji pravni okvir odgovornosti onoga ko donira hranu, odgovornost posrednika odnosno banke hrane i humanitarnih organizacija, a sa druge strane nivo dostupnosti informacija onih koji su primaoci ovih donacija je nizak. Analize pokazuju da bi se donacije hrane u Srbiji povećale sa trenutnih 550 na 700 miliona godišnje, ako bi se ukinuo PDV na donaciju, pošto je sada i dalje jeftinije i administrativno jednostavnijie hranu baciti nego pokloniti.