Zrenjaninac Darko Nović u polufinalu Afričke lige šampiona!

Od trave stadiona Banata pa do klupe višestrukog šampiona Alžira, put je dug. Bio je i vrlo trnovit, ali trud i rad se definitivno isplate. Još jedan dokaz ovome je Zrenjaninac Darko Nović. Onima koji prate fudbal dobro je poznat sa dresom Banata, Radničkog i Proletera iz Zrenjanina. Ipak, najpoznatiji i najuspešniji u dresu Obilića, gde je proveo šest godina. Nakon toga igrao je u Bežaniji i Radničkom iz Obrenovca, a nakon igračke, započeo i trenersku karijeru.

Trenutno boravi u Alžiru, gde je sa ekipom ES Satif, eliminisao favorita iz Tunisa i plasirao se u polufinale Afričke lige šampiona.

Darko je u Alžiru proslavio 50. rođendan, ali prvi put je na afrički kontinent, kao trener, otišao sa 34 godine. Tada je boravio u Libiji.

Kakav je afrički fudbal sada u odnosu na period koji si proveo u Libiji?

Afrički fudbal se prilično razvio u odnosu na vreme kada sam se prvi put pojavio u njemu, a to je bilo davne 2006. godine. Prvih godina je bilo praktično upoznavanje i za mene u tom momentu poprilično iznenađenje kolika je razlika između fudbala u Evropi i Africi. Znajući da jako puno velikih i kompletnih igrača iz Afrike igra u velikim evropskim klubovima malo mi je bilo čudno da je ipak tolika razlika. Shvatio sam da je to u stvari zbog osnovnog obrazovanja koje je na jako niskom nivou. Posebno u siromašnim zemljama. Recimo da severna Afrika daleko prednjači po svemu. Ipak, iz godine u godinu, vidi se primetna razlika u odnosu na period pre 16 godina. Ulaganja u razvoj fudbala su velika. Ako samo pogledamo reprezentaciju Senegala i igrače koji nastupaju za nju, a u kojim klubovima igraju, sve vam bude jasno. 

Kakav je to klub na čiju si klupu seo?

Trenutno sam na klupi ES Setifa, jednog od najvećih klubova u Alžiru ali i u Afici. Osvajači su dve Afričke lige šampiona i brojnih domaćih titula.

Otkud baš ti tamo?

Sigurno da sesti na klupu ovog kluba nije lako. Mnogo velikih imena je pretendovalo na to. Dugo sam u ovome svetu i poznajem veliki broj ljudi. Neki od njih su mi vrlo dobri prijatelji. Tako me je jedno sveže poznanstvo iz Katara dovelo na klupu Setifa. 

Kako i za koje vreme si se uopšte pripremio za ovu utakmicu?

Za utakmicu sam počeo da se pripremam još u Zrenjaninu. Istovremeno sam upoznavao svoju, ali i protivničku ekipu. Imao sam sreću da mi je sve bilo dostupno preko jednog mog prijatelja iz Turske. Obezbeđen mi je pristup kompletnoj analizi. Imao sam dosta vremena da se posvetim tome i stignem u Alžir poprilično spreman. Zanimljiv je bio moment kada sam svakog igrača prozvao po imenu na prvom sastanku, a da se prethodno nikada nismo sreli. Nije im bilo jasno kako ih znam.

 Koje su razmere ovog uspeha?

Razmere su jako velike jer ovo niko nije očekivao, ali kada klub ostvari tako nešto naravno da im apetiti ponovo porastu. I očekivanja ponovo budu velika. Vremena je jako malo treba se što bolje pripremiti za ono što sledi. 

Kakve su reakcije u Tunisu, a kakve u Alžiru?

Tunižani su bili u jednu ruku iznenađeni, u drugu besni. Očekivali su laki prolaz u polufinale. U principu Esperanza je bila favorit, uz Ahly, našeg sledećeg protivnika, za osvajanje titule. Možda je najveće iznenađenje doživeo stručni štab tunižanskog kluba. Njihov trener je čak poručio da mi ne bi bio u koži, jer sam kratko tu i kako veruje da sigurno neću mirno spavati pred utakmicu. Otud ova fotografija na kojoj svi „spavamo“ posle utakmice. Postala je viralna neverovatno brzo.

Ko je sledeći protivnik i kada su utakmice na programu?

Al Ahly Cairo, najveći klub u istoriji afričkog fudbala. Pobeda protiv njih bila bi ravna senzaciji u ovom momentu. Prvi meč se igra 7. maja, a revanš nedelju dana kasnije.

Šta ti se najviše dopadalo u sredinama u kojima si boravio prethodnih godina, a šta najmanje?

Velika je razlika izmedju određenih sredina. Za Libiju  me je vezivao narod, emocije koje su pokazivali, iskrenost i jedna neviđena opuštenost gde ništa ne može da ih poremeti. Katar je nešto posebno. Uređenost, sigurnost, čistoća gde god se okreneš. Nema politike i svakodnevice na koju smo navikli. Jednostavan život sa svim privilegijama koje jedna porodica zaslužuje. Nikada se nisam prilagodio na život u Kini a boravio sam tamo u tri navrata. Jednostavno svet koji ja ne mogu da razumem. Divim im se zbog načina na koji funkcionišu, ali samo toliko. Kultura i tradicija su daleko od onoga kako smo mi navikli da živimo. Ne znam kako ce se odvijati život u Zrenjaninu u skorije vreme kada bude mnogo više Kineza, jer to su dve totalno različite kulture. Takodje, život u Sudijskoj Arabiji nije bio lak, zbog njihove zatvorenosti.

Trener u Srbiji, da ili ne? Zašto?

Mislim da posle ovoliko godina provedenih u inostranstvu teško da ću graditi karijeru u Srbiji. Više sam fokusiran na to da ostavim dobru sliku o nama gde god da radim, kao i da pomognem da još naših ljudi dobije šansu da radi u ovom delu sveta. Mislim da imamo kvalitetnih trenera za tako nešto i kada me god neko pita uvek preporučim nekoga iz Srbije. 

Odakle dolaze snaga i motivacija za sve što radiš?

Porodica. Supruga Dijana, ćerke Lola i Kaja su ono što mi uvek daje podstrek da i kada je teško, nastavim ka svojim ciljevima. Naravno, tu je i podrška roditelja. Odatle se crpi sva energija jer u gro slučajeva, u ovom svetu, prepušten si sam sebi.