Saveti školskog psihologa kako da objasnimo i olakšamo obustavu nastave

Saveti školskog psihologa u periodu dok traje delimična ili potpuna obustava nastave, mogu biti vrlo korisni, jer je deci potrebno objasniti aktuelnu situaciju, a istovremeno očuvati stabilnost i poštedeti ih anksioznosti. Obustava nastave u školama u Srbiji, u nekom obliku, prisutna je od početka drugog polugodišta. U nekim školama nastave nema uopšte, u nekim, deo zaposlenih drži skraćene časove, negde se časovi odvijaju redovno, ali uobičajenog toka školske godine, nema.

S obzirom na to da situacija nije uobičajena, deci je potrebno dati objašnjenje u skladu sa njihovim uzrastom i preduzeti određene korake i akcije kako se kod deteta ne bi pojavili strah, anksioznost ili osećaj nestabilnosti.

Na ovu temu, razgovarali smo sa Bojanom Popov, školskom psihološkinjom sa 12 godina iskustva u radu sa decom osnovnoškolskog uzrasta.

Obustava nastave, kako je objasniti, a da deci ne izazovemo strah ili anksioznost?

Deca vole poznato i to im daje osećaj sigurnosti. Zbog toga je važno ovu situaciju dobro objasniti kako se taj osećaj ne bi poljuljao. Važno je naglasiti da obustava nastave ne znači da su škole zatvorene. Takođe, obustava nastave ne znači da su škole prestale sa radom. Učenici će se vratiti u školske klupe. U zavisnosti od uzrasta deteta, takve termine treba i birati prilikom objašnjenja, ali je važno istaći da se na ovaj način zaposleni u školama bore kako bismo svi zajedno živeli u uređenom, demokratskom društvu. Društvu u kom se svi njeni građani osećaju bezbedno i poštovano. Škole nisu prestale da podučavaju svoje učenike, već je u toku praktična nastava kako jedinstvo, nenasilje i dostojanstvo stvara društvene promene.

Na koji način možemo organizovati dnevnu rutinu kod kuće kako bi deca imala osećaj stabilnosti?

Kao i svaka novina koju uvodite, treba je objasniti i važno je dete uključiti u proces osmišljavanja. Možete napraviti porodični raspored. Naglasiću, da ova aktivnost može da se uradi bilo kad i da nije direktno vezana za trenutnu situaciju. Dakle, u taj raspored možete uneti obaveze koje su za određene članove porodice konstantne i nepromenljive, a onda uključiti dete u osmišljavanje preostalih aktivnosti poput druženja, igranja društvenih igara, čitanja… Važno je u raspored uneti i detetove obaveze i, ukoliko trenutno ne ide u školu, osmisliti koje su to aktivnosti koje bi ispunile i taj deo dana. U pravljenju rasporeda treba da učestvuju svi članovi porodice, te da su saglasni sa njegovim sprovođenjem.

Koliko je važno da deca nastave sa učenjem kod kuće i kako ih motivisati da redovno rade školske zadatke?

Motivacija može biti unutrašnja i spoljašnja. Ukoliko je za učenje motivacioni faktor uvek nastavnik, ocena ili škola tada jačamo spoljašnju motivaciju koja dugoročno nije dobra. Od malih nogu treba kod dece buditi radoznalost i želju za učenjem, kao i značaj učenja zbog sebe i svoje budućnosti. To je ono što je uvek važno i kad se nastava odvija i kada je obustavljena. Važno je da deca imaju neku svoju obavezu, a kako bi ona izgledala, roditelji je mogu zajedno sa decom i osmisliti.

Kako pronaći balans između učenja i slobodnog vremena, kako bi deca bila produktivna, ali i opuštena?

Ovde se ponovo može iskoristiti raspored za organizaciju dana. Izuzetno je važno da dete učestvuje u pravljenju istog i da u tom planu postoji vreme za učenje, obaveze, ali i slobodno vreme. Deca se razlikuju po uzrastu, ali i po mnogim drugim karakteristikama (dužina pažnje, interesovanja…) i sve to treba uzeti u obzir prilikom osmišljavanja aktivnosti, ali i dužine njihovog trajanja. Tako na primer, dete koje ima kraću pažnju, treba da ima češće pauze u radu i sl.

Na koji način roditelji mogu podstaći kreativnost i radoznalost kod dece dok su kod kuće?

Važno je pratiti detetova interesovanja i način njihovog funkcionisanja. Kod deca koja vole da čitaju, čitanjem i diskusijom o pročitanom je najlakše podstaći zainteresovanost. Sa druge strane, kroz igru, porodične kvizove ili sprovođenje eksperimenata (npr. pravljenje vulkana od sode bikarbone i sirćeta) u kućnim uslovima, puno se može uraditi za podsticanje radoznalosti. Decu treba podsticati i da se izražavaju na načine koji nisu uvek verbalni, naravno, ako im to prija, npr. kroz crtanje, slikanje, igru, pokret…

Kako pomoći deci da izraze svoje emocije?

Ovo je veoma kompleksno pitanje i teško je ukratko odgovoriti na njega. Emocionalna samoregulacija i emocionalna pismenost je nešto što se uči od malih nogu i to je dugotrajan proces. Srž toga jeste da emocije moraju da se izražavaju kako nas ne bi sputavale, a glavna paradigma izražavanja emocija jeste da to bude na način koji ne ugrožava ni samo dete, niti nekog drugog, te ne nastaje materijalna šteta. Zdravi i poželjni načini izražavanja emocija se uče i ima ih veoma mnogo…

Koliko je važno da roditelji provode kvalitetno vreme sa decom i koje aktivnosti preporučujete za jačanje porodičnih odnosa?

Veoma je važno, možda i najvažnije i ne samo u atipičnim situacijama kakva je danas, nego uvek. Roditelj treba da bude tu za dete i da ponudi pomoć i podršku, bez pritiska da u se dete otvori u razgovoru. To će doći samo ukoliko je roditelj slobodan i dostupan kada dete za tim ima potrebu. Aktivnosti jačanja porodičnih odnosa se razlikuju od porodice do porodice. Za neke porodice su to šetnje, odlasci u prirodu, bavljenje sportom, igranje društvenih igara i sl. Najvažnije jeste da postoji interakcija među članovima porodice, a ne da sede svi zajedno u istoj sobi, a svako gleda u svoj telefon…

Šta ako dete pokazuje znakove anksioznosti, tuge ili besa – kako roditelji mogu da mu pomognu da se izbori sa tim emocijama?

Roditelji se mogu obratiti psihologu kako bi im dao konkretne smernice na koji način mogu učiti svoje dete da na adekvatan i zdrav način ispoljava emocije. Važno je da je roditelj prisutan emocionalno, a ne samo fizički i da u tom procesu učenja samoregulacije, odnosno sticanja kontrole nad svojim emocijama, bude vodič detetu, a ne osoba koja je i sama izgubila kontolu nad svojim emocijama. Sa druge strane, posebno kod mlađe dece, ne možemo očekivati da su u stanjima velike uznemirenosti spremni na racionalan razgovor i dogovor, već im tada treba pomoći da iskažu svoje emocije i kada „bura“ prođe, tada se pokreće razgovor i učenje poželjnog ponašanja.

Kako ograničiti vreme koje deca provode uz ekrane?

Uspešno i efikasno. Šalim se, naravno. Jasno je da je za mnoge roditelje ovo veliki izazov. Međutim, postavljanje jasnih granica i doslednost u tome je ono što dovodi do željenog rezultata. Smatram da deci školskog uzrasta ne treba u potpunosti onemugućiti pristup ekranima. Ipak je to tekovina ovog vremena i ne treba ih na taj način „odseći“ od drugara i njihovog sveta. Međutim, prekomerna upotreba ekrana može dovesti do ozbiljnih problema, te bi je svakako trebalo vremenski ograničiti, ali i voditi računa o sadržaju koji je deci dostupan na taj način u skladu sa uzrastom i individualnim karakteristikama deteta.

Na koji način roditelji mogu pružiti podršku adolescentima, koji su u ovom periodu posebno osetljivi na promene u društvenom životu?

Kao i sa decom ostalih uzrasta – razgovorom i igrom. Sa starijom decom se više primenjuje razgovor, a sa mlađom igra. Pošto pričamo o adloescentima, njih treba pitati šta je to što ih zanima, raduje ili brine. Roditelj treba da bude otvoren da sasluša i prihvati detetove odgovore, te da i sam odgovara iskreno na detetova pitanja i da ostavi prostora da možda nema odgovore na sve. To je potpuno u redu, jer niko od nas nije sveznajuć i jača se veza sa decom kada im otkrijemo tu svoju „nesavršenost“ i ranjivost. Ovo je posebno važno kod adolescenata, jer su to godine suprotstavljanja roditeljskom autoritrtu i dovođenje istog u pitanje.

Koji su znakovi da detetu možda treba stručna pomoć i kada bi saveti školskog psihologa bili nephodni?

Moj odgovor na ovo pitanje je univerzalan i ne dovodi se u vezu sa trenutnim društvenim dešavanjima. Kada roditelj primeti ozbiljnije promene u detetovom ponašnju koje traju duže od nekoliko dana, bilo bi dobro da se obrati psihologu. Psiholog može da pruži značajne uvide i da savete i smernice kako detetu, tako i roditeljima i primenjivanje toga u porodičnom okruženju može da bude dovoljno da dođe do očekivane pozitivne promene. Ukoliko teškoće prevazilaze moguća rešenja u porodičnom okruženju, psiholog će dati savete kome i gde roditelji mogu i treba dalje da se obrate.

Za roditelje dece koja se tek pripremaju za polazak u školu, korisni će biti saveti školskog psihologa za pripremu za prvi razred.

Pratite nas i na Instagram i Facebook profilu.