Jedna legenda u svetu muzike, koja nije izmišljena, je čudna dadaistička bajka o britanskom dvojcu koji se zove The KLF. Bil Dramond i Džimi Kouti, ceo projekat The KLF-a (niko od njih dvojice nema poima šta ova skraćenica uzstvari znači) kao “konfrontacioni umetnički projekat”, zasnovan na filozofiji diskordijanizma Roberta Antona Vilsona i na provociranju dosadne i mlake britanske muzičke scene ranih 90-ih.
The KLF je u svojoj muzici koristio semplovanje, na načine koji bi sada bili smatrani prilično ilegalnim, da bi napravio niz velikih hitova pop/rok/tehno/haus numera, a zatim su nakon nekoliko godina sve većeg i većeg uspeha – naprasno obrisali svoj kompletan katalog pesama. Došli su da osvoje muzičku scenu, a nakon što su to učinili, postali su prezrivi prema njoj.
Brisanje vlastite muzike (koja je ostala nedostupna mnogima, sve do nedavno) bio je samo početak njihovog epohalnog besa prema scena na kojoj su nastupali. Kada su trebali da nastupe na Brit Awards 1992. – što je tada bio veliki događaj – bend je odlučio da na scenu dovede Extreme Noise Terror kao svoj prateći bend. Divlja izvedba grindcore/crust punk benda šokirala je publiku nenaviknutu na tu vrstu zvuka, nakon čega je Dramond izvadio pravi mitraljez i ispalio rafal ćoraka iznad zapanjenih posetilaca.
Ekstremno? Jeste, ali, kako znaju da kažu na topshop reklamama – To nije sve!
Odlučni da se zauvek oslobode svojih veza sa industrijom, par je podigao milion funti u kešu (u klasičnom koferu punom novca, naravno), otišao na jednu poljanu u Škotskoj i sve spalio. Ceo proces je snimljen, kao dokaz za potomstvo.
Ovo postavlja razna pitanja, od pravednih do zapaljivih (izvin’te me), ali ako danas pitate Dramonda ili Kautija zašto su spalili svoje legitmno zarađeno bogatstvo, oni će gledati u daljinu kao veterani nekog velikog rata, još uvek nesposobni da pomire svoja dela sa racionalnim mišljenjem ili razumom. Ali, to je umetnost.
Pročitajte još i In too deep – Genesis!