Đurđevdan je hrišćanski i narodni praznik koji se proslavlja 23. aprila kao imendan kod katolika, dok ga 6. maja pravoslavci slave kao krsnu slavu. Prate ga mnogi običaji i verovanja.
Osim što se slavi Đurđevdan, postoji još jedan dan kada se ovom svetitelju odaje počast – 16. novembra, poznat kao Đurđic. To je dan kada su mošti Svetog Đorđa prenete u crkvu u Lidiji, mestu gde je rođen.
Na ikonama, Sveti Đorđe je često prikazan u vojvodskoj odeždi, na konju – Đurđevdan ili stojeći na Đurđic, dok se suočava sa zmajem.
Đurđevdan je praznik sa najrazličitijim običajima u srpskom narodu, koji variraju od regiona do regiona po svom karakteru i sadržaju.
Običaji za Đurđevdan
Veče pre Đurđevdan je običaj da domaćica pripremi posebnu vodu za sutrašnje umivanje. U tu vodu stavlja razno prolećno cveće, dodajući dren i zdravac. Neizostavan sastojak je i „čuvarkuća“, jaje koje je prvo ofarbano za Uskrs. Veruje se da ova voda donosi zdravlje, ljubav i blagostanje.
Ukoliko imate baštu, preporučuje se da posuda s vodom ostane preko noći pod ružom. Ujutru se prvo ovom vodom umivaju deca kako bi bili zdravi kao dren, a zatim devojke s nadom da privuku ljubav. Domaćini se umivaju đurđevdanskom vodom sa željom da im dom bude zaštićen od svih nedaća i pun berićeta.
Običaji kažu da na Đurđevan ne valja spavati, a ako neko baš mora da odrema, bilo bi dobro da i na Markovdan odspava na istom mestu.
Takođe, narod priželjkuje da na ovaj dan bude vedro, jer to znači da će godina biti plodna.
Pred Đurđevdan, jedan od običaja je da neko iz porodice ide u šumu da nabere zelene grančice, kojima se potom kite vrata, prozori, vrata i kapija kuće. Ovo se čini s namerom da se domu i porodici donese blagostanje i plodna godina. Takođe, prave se venci od raznog bilja i cveća, koji se stavljaju na ulazna vrata i ostaju tu cele godine, štiteći dom od negativnih uticaja. Ljudi takođe prave krstove od pruća i postavljaju ih na njive, bašte i zgrade kao zaštitu od grada.
