Danas je 11. novembar. Jutro je verovatno tiho, mirno. Čujete zvuk saobraćaja, kolegu u kancelariji, možda aparat za kafu. To je obična, svakodnevna buka života.
A sada, pokušajte da zamislite jednu drugu vrstu tišine. Tišinu koja je toliko iznenadna, toliko potpuna i toliko teška da je gotovo bolna. Tišinu koja je nastupila tačno u 11 časova, pre 107 godina, na današnji dan.
To je bio zvuk koji milioni vojnika na Zapadnom frontu nisu čuli više od četiri godine. Zvuk prestanka paljbe. Zvuk kraja Velikog rata.
Danas je Dan primirja. Državni je praznik. Za mnoge, to je samo neradni dan, prilika za spajanje sa vikendom. Ali ovaj dan nije „dat“ da bismo se odmorili. Dat nam je da bismo se setili. Da bismo razumeli zašto je na našim reverima zakačen mali, ljubičasti cvet koji liči na feniksa.
Ovo nije samo lekcija iz istorije. Ovo je priča o najskupljoj tišini u modernoj istoriji.
Šuma u kojoj je umrlo jedno carstvo
Da bismo razumeli kraj, moramo da se vratimo u jesen 1918. Nemačko carstvo, tvorac i motor Centralnih sila, bilo je na kolenima.
Nisu ih pobedili samo na bojnom polju. Pobunila se mornarica u Kilu. Narod je bio na ivici gladi zbog četvorogodišnje pomorske blokade. Saveznici su, predvođeni Amerikancima, Britancima i Francuzima, nezadrživo napredovali u „Ofanzivi od sto dana“. Ali postojao je jedan ključan događaj, hiljadama kilometara daleko, koji je slomio kičmu Centralnim silama.
Taj događaj je bio proboj Solunskog fronta.
U septembru 1918, srpska vojska – ona ista koja je prešla Albaniju, ona ista za koju su mislili da je uništena – zajedno sa francuskim, britanskim i grčkim saveznicima, krenula je u juriš koji je ličio na sveti gnev. Front koji je mesecima bio statičan, probijen je za nekoliko dana.
To je bio početak domino efekta. Bugarska je kapitulirala 29. septembra. Osmansko carstvo je potpisalo primirje 30. oktobra. Austrougarska, trula i raspadnuta iznutra, potpisala je kapitulaciju 3. novembra.
Nemačka je ostala sama. Car Vilhelm II je abdicirao i pobegao. Berlin je bio u haosu. Morali su da traže mir.
Ali mir nisu dobili. Dobili su primirje.
Vagon u Kompjenju: Diktat, ne pregovori
U zoru 8. novembra, delegacija nove nemačke republike, predvođena političarem Matijasom Ercbergerom (a ne vojnim licem), prešla je liniju fronta. Dovedeni su duboko u Kompjenjsku šumu, na tajnu lokaciju gde se nalazio specijalni voz francuskog maršala Ferdinanda Foša.
Scena je bila nadrealna. U plavom vagon-restoranu (Vagon-Lits #2419), maršal Foš, vrhovni komandant savezničkih snaga, dočekao je Nemce.
Nije bilo pregovora. Nije bilo cenkanja. Foš je Nemcima jednostavno pročitao listu zahteva. A zahtevi su bili brutalni.
- Povlačenje sa svih okupiranih teritorija (Francuska, Belgija, Luksemburg) u roku od 15 dana.
- Predaja cele flote podmornica.
- Predaja hiljada topova, aviona i mitraljeza.
- Povlačenje trupa na istočnu obalu Rajne.
- Ostanak savezničke blokade na snazi dok se ne potpiše konačni mir.
Nemci su bili zgroženi. „Uništavate nas“, rekli su. Pokušali su da ublaže uslove, govoreći da će zemlja potonuti u boljševizam i haos.
Foš je bio neumoljiv. Njegov cilj nije bio da bude fer. Njegov cilj je bio da Nemačku učini vojno nesposobnom da ikada više započne rat. Dao im je rok od 72 sata. Uzmi ili ostavi.
Dok su oni pregovarali, stotine ljudi su i dalje svakodnevno ginule na frontu.
U 5:00 ujutru, 11. novembra 1918, nemačka delegacija je, bez izbora, potpisala. Primirje je stupalo na snagu za šest sati.
Poslednji sati rata: Tragedija u 10:59
Vest se proširila kao munja duž celog Zapadnog fronta: „Prekid vatre u 11:00.“
Šest sati. Imali su šest sati da prežive. Šta biste vi radili? Da li biste se sakrili u najdublji rov i brojali sekunde?
Mnogi jesu. Ali rat je surova mašina. Neki komandanti, ogorčeni i željni poslednjeg dokazivanja, naredili su juriše „za slavu“. Neki artiljerci su želeli da ispucaju svu municiju pre nego što utihne.
Tog jutra, između 5:00 i 11:00, poginulo je ili ranjeno skoro 11.000 ljudi.
- Američki vojnik Henri Ginter je, kažu, jurišao na nemački mitraljeski položaj tačno u 10:59. Nemci su mu, navodno, mahali da se vrati, znajući da je kraj za minut. Nije stao. Upucan je i postao zvanično poslednji vojnik ubijen u Prvom svetskom ratu. Umro je u 10:59.
- Francuski vojnik Ogisten Trebišon je trčao da odnese poruku svojim saborcima da posle 11:00 stiže topla supa. Pokošen je u 10:45.
- Kanadski vojnik Džordž Lorens Prajs pogođen je iz snajpera u 10:58.
A onda, u 11:00, duž stotina kilometara fronta, od Švajcarske do Severnog mora… zavladala je tišina.
Vojnici su u neverici izlazili iz blatnjavih rovova. Gledali su se. Neki su plakali. Neki su se smejali. Neki su se jednostavno rukovali sa „neprijateljem“ preko „ničije zemlje“. Četiri godine, jedan mesec i 13 dana klanja je bilo gotovo.
Cena tišine: Zašto je Srbija platila najviše
Svet je slavio. Ali za Kraljevinu Srbiju, ova tišina je imala posebnu težinu. Težinu od koje se i danas naježimo.
Brojke su apstraktne, ali su neophodne da bi se shvatila dubina žrtve. Veliki rat je odneo, po procenama, između 15 i 20 miliona života, vojnih i civilnih. Bio je to najsmrtonosniji sukob koji je čovečanstvo do tada videlo.
Ali ni jedna zemlja nije platila cenu kao Srbija.
Srbija je u rat ušla sa oko 4,5 miliona stanovnika. Do 1918, izgubila je, po različitim procenama, između 1,1 i 1,3 miliona ljudi. To je skoro trećina ukupnog stanovništva, ili zastrašujućih 60% muške populacije.
Mi nismo izgubili „generaciju“. Izgubili smo biološki opstanak.
Ovaj datum za nas nije samo sećanje na Kompjenj. To je sećanje na Cersku i Kolubarsku bitku. To je sećanje na tifus koji nas je pokosio. To je sećanje na „Albansku golgotu“, nezamislivo povlačenje vojske i naroda preko zaleđenih planina. To je sećanje na „Plavu grobnicu“ na Krfu, gde je more bilo jedino groblje.
Ali, to je i sećanje na vaskrsnuće.
Simbolika koju nosimo: Mak protiv ramonde
Danas u svetu, pre svega u zemljama Komonvelta (Velika Britanija, Kanada, Australija), ljudi na reverima nose crveni mak (poppy). Taj simbol potiče iz potresne pesme „U poljima Flandrije“, koja opisuje kako su crveni makovi nicali na unakaženim grobljima vojnika. To je simbol krvi i sećanja.
Ali Srbija ima svoj simbol. Mnogo moćniji. Mnogo ličniji. Mi nosimo Natalijinu ramondu (Ramonda nathaliae).
Zašto? Zato što je Natalijina ramonda cvet feniks. To je endemska biljka koja raste na našim prostorima, ali i na planini Kajmakčalan, poprištu jedne od najvažnijih bitaka Solunskog fronta. Ono što je čini čudom botanike je njena sposobnost anabioze. Čak i kada se potpuno osuši, kada izgleda mrtvo i beživotno kao spržena trava, dovoljna je jedna kap vode da ona ponovo oživi, da se ispravi i procveta.
Postoji li bolja metafora za srpsku vojsku i državu? Saterani u grobnice Krfa, uništeni, otpisani. A onda su, tom jednom „kapi“ nade i volje, vaskrsli, probili Solunski front i u nezadrživom jurišu oslobodili svoju zemlju.
Zato je naš simbol ljubičasti cvet sa pet latica. Nosi se na crnoj traci, koja simbolizuje tragediju i žalost „Albanske golgote“. Ali sam cvet simbolizuje vaskrsnuće i pobedu.
Krug osvete: Gorka lekcija iz istorije
Primirje od 11. novembra 1918. nije bilo mir. Bilo je, kako je to sam maršal Foš proročki rekao, „primirje na dvadeset godina“.
Uslovi mira, nametnuti Nemačkoj kasnije u Versaju, bili su toliko teški i ponižavajući da su posejali seme mržnje. To seme je niklo i izraslo u Adolfa Hitlera.
Kada je Hitler pokorio Francusku 1940. godine, njegova osveta je bila precizna i simbolična. Naterao je Francuze da potpišu svoju kapitulaciju u istom onom vagonu, na istom mestu u Kompjenjskoj šumi gde je Nemačka ponižena 1918. Naredio je da se vagon odvuče u Berlin kao trofej, a mesto uništi.
To je gorka lekcija koju Dan primirja nosi. Kraj jednog rata često je samo početak drugog.
Zašto je 11. novembar važniji od pukog sećanja
Danas je Dan primirja. Državni je praznik, ne da bismo slavili pobedu – za to imamo Dan pobede u maju, koji slavi kraj Drugog svetskog rata.
Ovaj dan je drugačiji. Ovo je dan komemoracije. Dan kada slavimo tišinu. Slavimo trenutak kada je patnja miliona prestala. Sećamo se cene te tišine.
Kada danas vidite nekoga sa Natalijinom ramondom na reveru, ne gledajte to kao modni detalj. Gledajte to kao na milion i dvesta hiljada razloga zašto mi danas postojimo, zašto govorimo svojim jezikom i zašto imamo svoju državu.
To je dan da se setimo pradede koji je prešao Albaniju. Da se setimo bake koja je sačuvala porodicu pod okupacijom. Da se setimo da sloboda nije data zdravo za gotovo. Ona je kupljena cenom koju mi, srećom, ne možemo ni da zamislimo.
Zato, usred ove novembarske tišine, setite se one tišine iz 1918. I budite zahvalni.
Slava im.
