Sveta Petka
Postoje dani u godini koji nisu samo datumi u kalendaru. To su tihi epicentri vere, tradicije i nade. Današnji dan, 27. oktobar, jedan je od takvih. To je dan kada se Srbijom širi poseban miris – miris tamjana, slavskog kolača i jesenjeg lišća pomešan sa tihom molitvom. To je dan Prepodobne mati Paraskeve. Našeg naroda – Svete Petke.
Gotovo da ne postoji pravoslavna kuća u Srbiji koja nema ikonu ove skromne svetiteljke u monaškoj crnoj odori. Ona je, uz Svetog Nikolu i Arhangela Mihaila, jedna od najpoštovanijih i najvoljenijih svetaca.
Ali zašto? Ko je bila ova žena čije ime sa takvim poštovanjem izgovaraju i bake u selima i mladi ljudi u gradovima? Zašto se baš ona smatra velikom zaštitnicom žena, dece i bolesnih? I kakva to neraskidiva, čudesna veza spaja ovu svetiteljku iz 11. veka sa izvorom vode na Kalemegdanu, gde reke ljudi svakodnevno traže utehu?
Ovo je priča o veri koja pomera planine, o moštima koje su prešle hiljade kilometara da bi pronašle mir, i o svetlosti koja sija i onda kada je najmračnije.
Početak puta: Ko je bila devojka Paraskeva?
Priča počinje davno, u 11. veku, u malom mestu Epivat, blizu Carigrada (današnja Turska). Paraskeva je rođena u bogatoj i pobožnoj hrišćanskoj porodici. Legenda kaže da je imala brata, Jevtimija, koji će takođe postati svetac i episkop.
Ono što je Paraskevu izdvajalo nije bilo bogatstvo njenih haljina, već bogatstvo njenog duha. Nije je zanimala udaja, raskoš ni lagodan život koji joj je bio ponuđen. Njena duša je tražila nešto više.
Presudni trenutak njenog života dogodio se u crkvi. Imala je, kaže predanje, jedva desetak godina kada je čula reči Jevanđelja koje je čitao sveštenik: „Ko hoće za mnom da ide, neka se odrekne sebe i uzme krst svoj, i za mnom da ide.“(Mk 8, 34).
Te reči su za mladu Paraskevu bile doslovni poziv. One su bile mapa za njen dalji život. Odmah po izlasku iz crkve, ona je, po predanju, skinula svoju skupocenu odeću, zamenila je sa dronjcima jedne prosjakinje i počela da deli svu svoju imovinu siromašnima.
Njena odluka da život posveti Bogu bila je apsolutna. Uprkos protivljenju roditelja, ona napušta dom i odlazi u Carigrad, a odatle, sledeći svoj duhovni poziv, putuje u Jordansku pustinju.
Pustinja kao dom: godine molitve i podviga
Jordanska pustinja nije bila metafora. Bio je to stvaran, surov predeo gde su pre nje boravili najveći hrišćanski podvižnici. Tamo je Paraskeva provela decenije. Živela je u najstrožem asketizmu – u postu, molitvi i borbi sa iskušenjima. Hranila se onim što je mogla naći, a ceo svoj život i misli usmerila je ka Bogu.
Predanje kaže da joj se, kada je već bila u dubokoj starosti, javio anđeo i rekao joj da je vreme da se vrati u svoj rodni kraj. „Ostavi pustinju“, rekao joj je, „i vrati se u svoju otadžbinu; tamo treba da predaš telo svoje zemlji, a dušom da se preseliš Gospodu.“
Poslušala je. Vratila se u Epivat, ali nju tamo niko više nije prepoznao. Bogata naslednica koja je otišla, vratila se kao skromna starica, strankinja u sopstvenom domu. Provela je poslednje dve godine života u tišini i molitvi pri lokalnoj crkvi, a kada je umrla, sahranili su je van groblja, kao strankinju, ne znajući ko je ona zapravo.
Putujuća svetiteljka: neverovatna odiseja moštiju
Tu se priča o Paraskevi na zemlji završava, ali priča o Svetoj Petki tek počinje.
Godinama kasnije, na tom istom groblju gde je sahranjena, meštani su hteli da sahrane jednog utopljenika. Kada su iskopali raku, pronašli su telo. Bilo je potpuno očuvano, netruležno, a iz njega se širio divan miris. Nisu znali čije je, pa su ga, u strahu, ponovo zakopali.
Iste noći, dvoje pobožnih meštana – Georgije i Jefimija – usnili su isti san. Javila im se devojka u carskoj odeći, okružena svetlošću, i rekla: „Zašto ste prezreli telo moje? Zašto ste ga bacili sa onim smrdljivim lešom? Izvadite moje mošti i položite ih na časno mesto. Ja sam Paraskeva, i Bog je odlučio da preko mene proslavi ovaj kraj.“
Meštani su odmah iskopali njene svete mošti, preneli ih u crkvu u Epivatu i tu su počela da se dešavaju čuda i isceljenja. Njen kult je počeo da raste.
Ono što sledi je jedna od najneverovatnijih „odiseja“ jednih moštiju u istoriji hrišćanstva:
- Bugarska (Trnovo): Zbog čuda, bugarski car Asen II preneo je njene mošti u svoj prestoni grad Trnovo, gde su počivale preko 160 godina.
- Srbija (Beograd): Nakon pada Bugarske pod Turke, mošti su, po molbi kneginje Milice, prenete u Srbiju. Neko vreme su bile u Kruševcu, a zatim u Beogradu, na Kalemegdanu, gde su počivale oko 130 godina.
- Turska (Carigrad): Kada je sultan Sulejman Veličanstveni osvojio Beograd 1521. godine, on je kao najveći plen, zajedno sa drugim svetinjama (poput ikone Bogorodice Trojeručice), odneo i mošti Svete Petke u Carigrad.
- Rumunija (Jaši): Konačno, 1641. godine, carigradski patrijarh ih je, da bi otplatio ogromne dugove, predao moldavskom knezu Vasiliju Lupulu. Knez ih je preneo u grad Jaši (Iași) u današnjoj Rumuniji, gde se one i danas nalaze, u Sabornoj crkvi. Jaši je danas jedno od najvećih mesta hodočašća u celom pravoslavnom svetu.
Zaštitnica žena i čudotvorni izvor na Kalemegdanu
Iako njene mošti nisu više kod nas, duh Svete Petke nikada nije napustio Beograd. Ta neraskidiva veza oseća se i danas.
Na mestu na Kalemegdanu gde su njene mošti počivale, nalazi se Kapela Svete Petke. Ispod kapele je čudotvorni izvor (agijazma), koji je, po predanju, nastao kao izraz zahvalnosti svetiteljke Beogradu koji ju je tako toplo primio.
Svakog dana, a posebno sutra na njen praznik, videćete dugačak, tihi red ljudi koji strpljivo čekaju. Čekaju da uđu u malu, prelepo oslikanu kapelu, da se pomole, zapale sveću i natoče svetu vodu sa izvora.
Veruje se da ova voda leči, a Sveta Petka se posebno smatra isceliteljkom očnih bolesti. Mnogi dolaze da se umiju ovom vodom i mole se za ozdravljenje vida, kako telesnog, tako i onog duhovnog – da progledaju i vide pravi put u životu.
Ona je, pre svega, zaštitnica žena. Žene joj se mole za pomoć u bolesti, za utehu u tuzi, za snagu u nevolji. Smatra se zaštitnicom majki, porodilja i, posebno, devojaka koje traže pomoć u pronalaženju supružnika. Ona je „Mati Paraskeva“, duhovna majka koja sluša, razume i tiho pomaže.
Nije retkost čuti da se Sveta Petka nekome „javila“ u snu. Obično se javlja kao smerna žena u crnoj odeći, da da savet, utehu ili ponekad blagi prekor.
Razlika koja život znači: Sveta Petka (27.10.) i Trnova Petka (8.8.)
Veoma je važno ne mešati dva praznika. Naš narod poštuje obe, ali one nisu ista osoba.
- Sveta Petka (Prepodobna mati Paraskeva), koju slavimo 27. oktobra, bila je monahinja iz Epivata, čiju smo priču ispričali.
- Sveta Petka (Velikomučenica Paraskeva), poznata kao Trnova Petka, slavi se 8. avgusta. Ona je bila Rimljanka koja je živela u 2. veku i mučenički je postradala za veru, pa otud „velikomučenica“. „Trnova“ se zove jer su je, po predanju, mučili trnovim vencem.
Narodni običaji: Šta se ne radi na današnji dan?
Kao i za svaki veliki praznik, za Svetu Petku su vezani brojni običaji koji su se održali vekovima.
1. Velika zabrana: ženski poslovi Ovo je verovatno najpoznatije verovanje. Na dan Svete Petke, ženama je strogo zabranjeno da se bave teškim fizičkim poslovima. Ne treba da se pere veš, usisava, šije, plete, ili radi bilo šta od teških kućnih poslova. Ovo nije „lenjost“, već znak poštovanja. Pošto je ona zaštitnica žena, ovo je dan kada one treba da odmore telo i posvete se duši i molitvi. Veruje se da će onoj koja radi na ovaj dan „trneti prsti“ (što se simbolično vezuje za Trnovu Petku).
2. Post Sveta Petka je posna slava. Iako ne pada u sredu ili petak, trpeza za slavu se uvek sprema posna (riba, prebranac, pite), u znak sećanja na njen isposnički život u pustinji. Mnogi vernici poste i ceo dan uoči praznika.
3. Odlazak u crkvu i voda Običaj je da se ode u crkvu, zapali sveća za zdravlje i uzme osveštana voda. U mnogim mestima postoje izvori posvećeni Svetoj Petki, i narod veruje da je voda sa njih lekovita, posebno na ovaj dan.
4. Darivanje dece U nekim krajevima, majke na ovaj dan oblače decu u novu odeću, u znak zahvalnosti svetiteljki koja ih čuva.
Reč utehe za moderno doba
Priča o Svetoj Petki je priča o snazi vere i skromnosti. U svetu koji juri za bogatstvom, slavom i spoljašnjim sjajem, ona nas podseća da je prava vrednost unutra. U svetu punom buke, ona je simbol tihe, postojane molitve.
Ona je dokaz da ne morate biti glasni da bi vas čuli. Dovoljno je da budete iskreni.
Svima koji slave svoju krsnu slavu, želimo srećan i blagosloven dan.
Pročitajte još: Dan Mrtvih ili Svi Sveti- ima li razlike?
