Kompanija Ljiljak – više od 3 decenije u građevinskom životu

Kompanija Ljiljak je firma koja se bavi prodajom i iznajmljivanjem građevinskih mašina, građevniskim radovima i projektovanjem, pružanjem konsultantskih usluga, a u okviru porodičnog biznisa, zastupljeni su i u oblasti zaštite životne sredine. Kompanija Ljuljak, bila je još jedno stop-mesto u okviru projekta „Izazovi preduzetništva: saveti iz prve ruke“.

Kroz razgovore sa uspešnim lokalnim preduzetnicima istražujemo njihove priče, izazove i uspehe. Cilj je da inspirišemo i motivišemo slušaoce na pokretanje novih preduzetničkih poduhvata i doprinošenju unapređenja poslovne klime. U ovim razgovorima, uspešni lokalni preduzetnici dele svoje poslovne priče, ali i podstiču dijalog o značaju preduzetništva za lokalni ekonomski razvoj.

Glavna ciljna grupa su mladi budući preduzetnici, koje projekat podstiče da prepoznaju svoje potencijale, pokrenu sopstveni posao i preuzmu kontrolu nad svojom poslovnom budućnošću.

Ovoga puta, svoju poslovnu priču i razvojni put kojim je prošla kompanija Ljiljak, sa nama je podelio Milan Milošević, vlasnik kompanije.

Ujak nas je uveo u svet građevinarstva

U samom startu je cilj bio da se oformi jedna zdrava porodična priča koja bi nas izdvojila na tržištu, gde bi mi te naše poslove koje ugovorimo, završavali onako kako to kaže ugovor i gde bi mi te poslove radili kvalitetno da bismo, naravno, dobili i neke sledeće poslove – priseća se Milan Milošević.
Krenulo se sa nekim manjim objektima, izgradnja i sanacije, vremenom se posao razvijao, vremenom su se radili ozbiljniji i zahtevniji objekti, a evo danas i sami investiramo.

Lično sam našim razvojnim putem veoma zadovoljan, korak po korak, nismo gigant, ali jesmo jedna stabilna i ozbiljna firma koja svoje obaveze ispunjava na vreme i kako treba i poslujemo sasvim zadovoljavajuće.

Preduzetnička priča je počela 1992. godine, prepoznati smo još u nekim segmentima osim u igradnji, a u firmi imamo i sektor koji se bavi zaštitom životne sredine, time se bavi supruga, bavimo se projektovanjem i legalizacijom objekata, sad već imamo dosta delatnosti kojima se bavimo.

Eto možda dobrog saveta, da je dobro imati više delatnosti, jer jedna može malo da prikoči, druga da pogura.

Cilj jeste bio da od tog posla živimo i da to bude porodična firma. Imam tri sina, ima ko da nasledi, ako želi naravno, ali nekako je to sve pravljeno da to bude porodični biznis. Deca su se priključila, firma ima perspektivu i mislim da smo napravili jedan zdrav kolektiv koji može da funkcioniše zdravo i od ovog biznisa može da se živi – siguran je Milan Milošević.

U svet građevine nas je uveo ujak, od njega je sve zapravo i krenulo. Moj brat je takođe bio jedan izuzetan građevinac, nastradao je nažalost. Mi smo porodično tako nekako ušli u taj građevinski život.

Ja sam inače bio profesionalni fudbaler, pa sam taj neki novac ulagao u otvaranje firme, da ne bi otišao negde gde ne treba. Pokrenuo sam firmu i to su bila bukvalno tri radnika i ja sa njima, naravno.

Ja sad mogu da kažem da znam sve od tih građevinskih radova. Nije bilo lako, a mi smo generacija koju je zakačilo sve što je moglo i što nikad nikoga ne treba da zakači. Ipak, pregurali smo sve i evo i danas smo tu. Takvi lomovi i takvi privredni cirkusi gde se nije znalo ni ko pije ni ko plaća, gde je plata bila dve marke.

Građevina strašno napreduje i materijali i mahenizacija, a devedesetih je to izgledalo puno drugačije. Bukvalno pomoću štapa i kanapa, ali radilo se, sporije se gradilo, ali to što se izgradi, bilo je izgrađeno kako treba.

Sad sve napreduje toliko, ja ne mogu da ispratim nove tehnologije, a mlađi moraju ako žele da se bave ovim, treba posećivati sajmove i događaje jer se tu može videti svašta i građevina će već za par godina biti mnogo naprednija, a ja sebe ne vidim u tome.

Jedan posao je promenio puno toga

Kompanija Ljiljak je uglavnom radila sanacije i manje objekte i onda se pojavio jedan objekat gde je investitor insistirao da mi to radimo. Ja sam to odbijao jedno tri meseca, jer nisam radio tako velike poslove i malo me je bilo i strah. Posle tri meseca ubeđivanja, ja sam se odlučio da to prihvatim, pa makar ništa ne zaradio, ali ću naučiti da radim veliki posao. Investitor je bio gospodin Savo Knežević, gradio je neko svoju fabriku u Inđiji i želeo je da mi to preuzmemo.

Porodica je bila vrlo skeptična, ali smo se dogovorili da uradimo to.
Kad uradite jedan veliki posao, pa se to čuje, posebno od čoveka kakav je gospodin Knežević, onda to vuče drugi posao pa sledeći, i evo tu smo, sad se ne bojimo ničega.

Ne volim kad radnik kaže „to ne može da se uradi“

Jako mi smeta kad radnici kažu da nešto ne može da se uradi. Ja se odmah setim da su ljudi bili na Mesecu, ako je neko bio tamo, znači da može i ovo. Onda ja uradim pa im pokažem da može. Volim radnike koji imaju inicijativu, odgovorni, koji imaju ideju i rešenje za to „kako može“.

Sinonim za građevinarstvo je meni GIK Banat, koji je ranije zapošljavao 2-3 hiljade ljudi i radio po čitavom svetu. Svi majstori koji su prošli GIK-ovu školu su za mene ozbiljni majstori. Sad dolaze ljudi koji svrate u prodavnicu, kupe fanglu i mistriju i kažu „ja sam majstor“.

Traže naravno visoke dnevnice, a onda kada dođu na gradilište, učinak je mizeran. Tako da nismo baš u zavidnoj situaciji, jako puno ljudi je otišlo iz Srbije. Sad uvozimo radnike iz Turske, Egipta, ne znam više odakle dolaze ti svi ljudi, ali to je neki naš usud. Ljudi koji su znali da rade su otišli, ovi koji dolaze, uglavnom samo znaju da kažu da su majstori.

Sa radnicima iz inostranstva sam imao i loša iskustva, ali idemo dalje – kaže Milan Milošević.

Najveći izazov je bio sačuvati kolektiv u svim izazovima

Najveći izazov je bio sačuvati firmu, ljude koji su radili kod nas, sačuvati kolektiv. Imate svašta tu kada se rade veliki poslovi. I taj period devedesetih i taj period korone, sve je to bilo jako stresno i teško, međutim, ako imate dobar tim i ako ljudi imaju poverenja, sve se to prevaziđe i izdraži. Kad se to prevaziđe, to je onda jedan kolektiv kome se veruje i koji sad jako lepo funkcioniše.

Korona je bila takav izazov da tu nije ni moglo da se radi. Velike poslove svakako nismo mogli da radimo, jer mnogo ljudi nije ni moglo da se okupi. Tada smo se bazirali više na ovaj suprugin deo posla koji se radi iz kancelarije i telefonski. Što se građevine tiče, tu smo radili manje poslove, sa 3-4 radnika, čisto da može da se preživi, ali i taj period je iza nas.

U mom poslovanju, sve ove godine, najveći teret smo podneli supruga i ja. Nismo mi tu imali neku podršku baš, naša decu su još kao mala naučila da budu samostalana, sami su išli u školu, nismo mogli da ih vozamo. Uvek smo bili tu da pomognemo, ali smo gledali da budu što samostalniji.

Sigurno je da smo bili odsutni više, jer ujutro kad odem od kuće, ne znam kad ću se vratiti. Nije bilo radnog vremena, jer i kad radnici odu kući, ja sam imao još posla. Sigurno je da smo mogli pružiti u vidu tog prisustva, ali opredelili smo se za ovakav život.

Građevina je nešto što znam da radim, ne bih se menjao

Trgovina i građevina su nešto što ja mislim da znam da radim, snašao sam se tu i to je moj način života. Od malih nogu sam u građevini i ne verujem da bih tu nešto menjao. To sve kroz godine napreduje, finansijski si nezavisniji.

Taj neko prvo mora da veruje u sebe, da ono što želi može da ostvari. Džaba podrška, kad ti sumnjaš u sebe. Drugo, posao koji radiš, mora da voli, čak i kad ga loše ugovoriš i kad je loše, moraš da ga završiš. Moraš da imaš tim oko sebe, to moraju biti ljudi u koje imaš poverenja.

Za kraj, poruka je ta da mislim da podrška malim privrednicima, podrška grada i države, može biti puno bolja – završava razgovor Milan Milošević.

Ceo razgovor sa Milanom, poslušajte ovde:

Prethodnu emisiju i razgovor sa Gordanom Božić, pronađite ovde.

Pratite nas i na Instagram i Facebook profilu.