6.1 C
Zrenjanin
30.11.2022.
Naslovna stranicaŽivotŽivot među oblacima

Život među oblacima

Dragana Amzirkov je Zrenjaninka kojoj je dom, već devet godina, čitav svet. Ona je stjuardesa u katarskoj avio-kompaniji sa sedištem u Dohi.

European Top 44 Airplay chart

Dragana je rođena u Zrenjaninu, gde je živela sa porodicom, studije žurnalistike završila je u Novom Sadu. Nije imala često priliku da putuje, a i odvojenost od roditelja i sestre joj je, u mlađim danima teško padao. Danas je, od kuće odvojena nekada i po više hiljada kilometara, a svojim vedrim duhom i širokim osmehom osvaja svet.

Kako si i zašto došla na ideju da se prijaviš na konkurs avio kompanije?

Ovo mi je jedno od zanimljivijih pitanja jer je odgovor potpuno suprotan onome sto većina ljudi očekuje. Zapravo ja nikada nisam maštala o poslu stjuardese niti mi je to bio san. Desilo se sasvim slučajno i na nagovor jedne od mojih tadašnjih koleginica da bih ja mogla time da se bavim i da ona misli da ja treba da konkurišem i okušam sreću. Od nje sam prvi put i čula za  avio kompaniju u kojoj sam sada, počela malo da se raspitujem, i kada sam saznala da regruteri dolaze u našu zemlju odazvala sam se tom pozivu a onda je sve ostalo već bila stvar sreće i sudbine rekla bih. Sećam se da se na dan intervjua pojavilo stotine devojaka i da sam ja pomislila kako nemam mnogo šansi jer su mi sve kandidatkinje izgledale spremnije i lepše od mene. Bila sam jedina devojka u pantalonama na prvom danu konkursa dok su sve ostale nosile suknje. To nikada neću zaboraviti. Pomislila sam da sam potpuno promašila dress code ali se eto ispostavilo da nisam napravila nikakvu grešku. Sve se odvijalo u nekoliko sati do finalnog intervjua gde su me zapravo pitali zašto želim da radim ovaj posao. Moj odgvor je bio :”Želim da putujem i vidim druge zemlje”. Reklo bi se da je to očekivani odgovor, ali u mom slučaju je zaista imao duboko značenje jer nisam mnogo putovala i toliko toga sam želela da vidim. Videla sam u ovom poslu upravo to – priliku da obiđem svet.

Sa kojim strahovima i nepoznanicama si se najpre susrela kada si počela da letiš?

Mislim da je moj najveći strah bio odlazak u potpuno drugi deo sveta i saznanje da neću moći da sednem u auto, autobus ili voz i dođem kući na vikend kako bih videla svoju porodicu onda kada pomislim da ne mogu da budem tu gde sam i ako mi zafali njihova podrška. Kulturni šok sam doživela već po sletanju u Dohu gde sam na aerodromu videla stotine drugačijih ljudi, koje nikada pre nisam videla u Srbiji. Danas znam da su to bili ljudi sa Filipina, iz Pakistana, Indije, Nepala, Saudijske Arabije, Malezije, Nigerije, Kenije itd. 

Doha, glavni grad Katara, delovala mi je kao lavirint. Sve zgrade su podsećale jedna na drugu, male prodavnice, zanatske radnje, restorani načičkani jedan do drugog… Izgubila sam se nekoliko puta u prvom tromesečju kada sam pokušavala da sama pronadjem put do svoje zgrade i to me je činilo nervoznom jer u to vreme nisam imala pametni telefon i nisam mogla da koristim Google maps niti Uber aplikaciju. Kada bih pitala ljude za pravac oni bi pokušali da mi objasne gde treba da idem ali bi svako davao drugačije smernice.

Kako izgleda jedan prosečan let iz ugla stjuardese?

Svaki let je priča za sebe. Teško je opisati jedan prosečan let jer najkraći traje 50 minutra a najduži 17 sati i to su potpuno drugačija iskustva. Rekla bih samo da za svaki moraš da budeš odmoran i mentalno spreman da bilo šta može da se desi u bilo kom momentu. Ne želim da mislim na katastrofične scenarije, ali na primer, da se neko može razboleti, da se neko može predomisliti nakon ulaska u avion da ipak ne želi da leti, da beba može da plače dva sata bez prestanka i da ti onda moraš da se izvinjavaš ostalima koji žele da spavaju, iako to nije tvoje dete, da se nekome ništa od hrane neće dopasti, da će se neko napiti i postati agresivan jer želi još da pije a ti  iz sigurnosnih razloga ne smeš da služiš više pića, da se trudnica može poroditi tokom leta itd. Uz svu tehnologiju kojom raspolaže jedan avion mogu slobodno reći da je bezbednije leteti nego koristiti bilo koje drugo prevozno sredstvo i da su loši scenariji retki ili svedeni na minimum.

Koje su najveće prednosti, a koje mane tvog posla?

Najveća prednost je mogućnost da sebi priuštiš odlazak na bilo koji deo sveta kada imaš slobodne dane ili odmor. Da besplatno posetiš velik broj zemalja kada radiš letove i da barem dobiješ ideju o tome kako neki grad izgleda, kako izgledaju ljudi i šta su kulturna obeležja jedne zemlje.

Mana – činjenica da nemaš uvek slobodne vikende i praznike, ne postoji radno vreme, džet leg ti je “prijatelj” a konstantni osećaj umora najverovatnije prisutan pre i posla svakog leta. 

Na kojim destinacijama se osećaš najprijatnije i jedva čekaš da im se vratiš?

Ja svoje destinacije biram ponekad po gurmanskom osećaju, a nekada u skladu sa temperaturom, pa sam stoga najviše volela da radim letove za Tajland i Vijetnam jer volim njihovu hranu, a i zato što su ove destinacije uvek tople. U skladu sa tim bih tokom zimskog perioda tražila i letela ka Aziji, a evropske letove bih radila čim počne letnja sezona u Evropi. Letovi za Budimpeštu i Minhen su mi omiljeni i tamo se uvek osećam kao kod kuće!

Postoji još jedan grad u koji mogu da odem u bilo koje doba godine a da mi je uvek lepo, to je Njujork.

Gde ne voliš da letiš ili gde se nisi osećala prijatno ili sigurno?

Ako bih baš morala da izdvojim letove koje ne volim da radim, to su onda letovi ka Bangladešu, Indiji i Lagosu. 

Koje situacije najčešće prepričavaš prijateljima i porodici?

Ah, bilo ih je zaista mnogo za skoro 9 godina koliko letim! Često se setim jedne žene na putu za Njujork koja me je nakon 13 sati leta pitala da li odmah krećemo nazad za Dohu ili imamo ipak malo vremena za ručak. Kao da smo radili sat vremena. Neki ljudi misle da smo mi superheroji kojima ne treba odmor nakon prekookeanskog leta.

Zanimljivo mi je bilo i kada me putnici u toku servisa pitaju da li znam ime reke ili planine preko koje sada prelećemo, jer baš izgleda lepo ali eto oni nisu sigurni gde smo mi to sada pa ako bih mogla da im kažem nazive istih. Dakle, neki ljudi takođe misle da mi zaista imamo ceo svet na dlanu i sve koordinate i nazive reka i planina u glavi. 

Dosta anegdota u vezi je sa toaletima u avionu. Sećam se jednog Britanca i njegove supruge koji su me pitali u koji toalet idu oni koji imaju britanski pasoš. Ne mogu ni da zamislim svoj izraz lica u ovoj situaciji.

Jedna Katarka me je sad skoro, na početku leta, pitala u koji toalet idu muškarci, a u koji žene. Kada sam joj odgovorila da toalete svi koriste jednako, bila je zaprepašćena i odlučila da toalet koristi kada sletimo u London. Samo ću spomenuti da je let do Londona trajao sedam sati.

Na jednom od letova – Dragana, peta sa leva na desno (foto: privatna arhiva)

Kako izgleda život u Dohi i kako si se prilagodila?

Život u Dohi se definitvno razlikuje od života u nekom evropskom gradu. Ljudi su tradicionalni i od svakoga ko je ovde turista očekuje se da te iste tradicije i poštuje. Pristojno oblačanje i ponašanje na ulici, na primer. Mislim da se Katar malo promenio i izgradio u odnosu na godinu kada sam ja došla u ovu zemlju, a to beše 2013. Grad se trenutno pripema za Svetsko prvenstvo u fudbalu i mislim da će sve izgledati zaista lepo kada se svi radovi završe.  S obzirom na to da su leta pretopla i da temperatura ide i preko 45 stepeni retko se na ulici vide pešaci, ali zato dok je zimski period, a to je sada, parkovi su puni ljudi, može se provesti ceo dan napolju, i definitvno se više aktivnosti dešava na otvorenom prostoru. Tokom toplih letnjih dana većina ljudi odlazi na bazene koji se nalaze u sklopu hotela, ili provode vreme kod kuće, u šoping kompleksima, restoranima, kafićima… Sve je klimatizovano tako da se leto samo zbog toga lakše podnosi. Ono što bih ja izdvojila je osećaj sigurnosti koji imam ovde. Ne plašim se da idem sama ulicama, niti da će mi neko oteti torbu sa ramena ili opljačkati u javnom prevozu. Stopa kriminala je mala jer su kazne ogromne i svako ko napravi bilo kakav prekršaj verujem da posle dobro razmisli da li bi se usudio da ponovo uradi nešto slično. Ja sam uspela da se prilagodim i da pokušam da zapravo ne poredim svoj život ovde sa životom u Srbiji. Imam svoj krug prijatelja sa kojima provodim slobodno vreme, imam svoje omiljene kafiće i restorane u koje volim da idem, omiljeni park i omiljene četvrti poput Souq Waqifa ili Musheriba gde se može prošetati, popiti kafa, okusiti nešto od bliskoistočnih kuhinja… 

Šta ti najviše nedostaje iz Srbije/Zrenjanina kada si negde daleko?

Najviše mi nedostaje moja porodica. Zato pokušavam da komuniciram sa njima na dnevnom nivou i da ih vidim kad god dobijem priliku za to. 

Kada se sa ove tačke osvrneš na prethodne godine, postoji li nešto što bi menjala?

Kada bih mogla nesto da promenim onda bi to bila karijera. Znam da zvuči čudno ali kada radite ovaj posao i ako vam se svidi, teško je napustiti ga i okrenuti se nečem drugom. Uvek se setim jednog kapetana koji mi je davno rekao da će mi biti poprilično teško da napustim ovaj posao ako ostanem na istom više od tri godine. Dodao je i da vreme leti. Mislim da sam shvatila šta je hteo da kaže jer evo, deveta je godina, a ja još uvek pakujem svoja dva kofera i odlazim na putovanja. Nekako mi se čini da nisam ja izabrala ovaj poziv, već da je on izabrao mene. Još uvek imam krila a kada ću ih skinuti… videćemo.

Do tada – vidimo se na nekom od letova.

MOŽDA ĆE VAS ZANIMATI...

Vreme i kvalitet vazduha

Zrenjanin
overcast clouds
6.1 ° C
6.1 °
6.1 °
76 %
3.5kmh
98 %
Wed
6 °
Thu
6 °
Fri
5 °
Sat
9 °
Sun
9 °