Centar za edukaciju Big Ben – od škole bez đaka do punoletnog biznisa

Centar za edukaciju Big Ben u Zrenjaninu postoji od 2006., ove godine postali su punoletan biznis, a naša sagovornica, u okviru serijala „Izazovi preduzetništva: saveti iz prve ruke“, je Ljubica Kovačević, vlasnica ovog centra. Ljubica je privatan posao pokrenula u gradu koji je vrlo malo poznavala, sa željom da se bavi onim što voli.

Izazovi preduzetništva: saveti iz prve ruke“ je serija radio emisija koja kroz razgovore sa uspešnim lokalnim preduzetnicima istražuje njihove priče, izazove i uspehe. Cilj je da inspiriše i motiviše slušaoce na pokretanje novih preduzetničkih poduhvata i doprinese unapređenju poslovne klime. Ovaj serijal uključuje deljenje iskustava uspešnih privrednika i podstiče dijalog o značaju preduzetništva za lokalni ekonomski razvoj. Različitim poslovnim pričama i putevima želimo da podstaknemo buduće preduzetnike da prepoznaju svoje potencijale i pokrenu sopstveni posao.

O ovim temama pričala je Ljubica Kovačević, vlasnica ovog zrenjaninskog biznisa, za koju je Zrenjanin, u trenutku započinjanja posla, bio još uvek prilično nepoznat grad.

U Zrenjaninu nisam poznavala nikoga

Kad sam došla u Zrenjanin, nikoga nisam poznavala, osim svog supruga zbog koga sam i došla ovde. Bio je novembar, a za prosvetu je to vrlo nezgodan mesec, jer se u septembru zna ko je gde.

Ja sam tada oglas za posao našla u novinama. Jedna od, tada, najjačih škola stranih jezika u gradu, tražila je nastavnika engleskog jezika. Otišla sam na razgovor i tako sam se prvi put zaposlila u Zrenjaninu. Vrlo brzo je vlasnik prepoznao tu ambiciju i znanje i vrlo brzo sam poslala glavni nastavnik za decu i nekako sam tad možda i videla da ja to sve nešto mogu.

Sticajem nekih okolnosti, školu su posle nekog vremena zatvorili i onda je bilo gde ću, šta ću, pa sam se odlučila da probam nešto samostalno. Nije mi bilo prijatno, nisam znala ni kako ću, ni šta ću, ali uz podršku supruga i porodice, otvorila sam školu stranih jezika na 4. julu, u januaru 2006. godine, bez ijednog đaka – priseća se Ljubica Kovačević.

Više nisam imala radno mesto i prosto sam morala da smislim šta ću. Mislim da sam bila uspešna u ovom poslu, nekako su me đaci voleli i znala sam da to volim da radim. Razgovarala sam sa jednom koleginicom da otvorimo nešto zajedno, ali je ona međuvremenu odustala. Ja sam možda bila previše hrabra ili nisam imala drugog izlaza, mada, sad bih rekla da je to bila hrabrost.

Vođenje škole bez đaka izgleda ovako: sve je sređeno, nameštaj je tu, tabla je tu, još uvek postoji fiksni telefon, mi smo podelili flajere i sad, ja idem na posao. Vi sad čekate da vam se neko javi i da predstavite šta nudite. Telefon ne zvoni i ne zvoni, ja sam čak u tom prvom periodu znala i da zaspim na stolicama. Ali onda, dođe jedan poziv, drugi i vrlo brzo smo napravili jednu grupu, pa drugu i jako mi je drago što je to zapravo sve krenulo baš od početka.

Kolege koje danas otvaraju imaju neke strategije, ovo je zaista bilo ono da napravite sebi radno mesto i čekate da vidite šta će biti.

Nikada nisam pomislila da odustanem, znala sam da će neko pozvati, da će se javiti neki stari đaci, braća i sestre od onih kojima sam držala časova, bilo je dosta izazovno, ali nikad se nisam uplašila da sam povukla neki pogrešan potez, ali nikad se nisam pokajala. Bilo je teških momenata, bilo je i predivnih, rad sa decom je predivan, oni vam daju toliko puno snage i energije. To je posao koji ili voliš ili ne voliš, a ako ga voliš, ne možeš biti neuspešan.

Posle 4. jula, izbor je pao na Bagljaš

Mesto na kome smo otvorili školu bilo je lepo mesto, mesto sa dosta zgrada, sa dosta dece, a onda sam shvatila da na Bagljašu nema nijedne škole stranih jezika. Našla sam prostor, ali vlasnik nije želeo da ga izda. Nekoliko puta sam razgovarala sa njim i ništa.

Onda je i on shvatio da to ne bi trebalo tako da stoji prazno, pa smo uspeli da se dogovorimo i posao je proširen i na Bagljaš. Centar za edukaciju Big Ben postepeno je rastao, dve lokacije, veći broj đaka, veći broj nastavnika. U jednom periodu smo imali i program Mentalna aritmetika, imali smo kurs brzog čitanja i različitih obrazovnih programa – priča Ljubica Kovačević.

Svaki septembar je izazov i novi početak

Centar za edukaciju Big Ben se svakog septembra suočava sa novim izazovom, to je kao neki novi mali početak svake godine. U septembru uvek kao da krećemo od početka. Kada prođe upisni rok, tada onda znamo na čemu smo do juna, a onda posle juna opet imamo neku kao malu pauzu, pa od sledećeg septembra opet novi početak.

Jedan od velikih izazova svakako je bila i korona, kada đaci nisu mogli da dolaze na časova. Ja zaista nisam bila za onlajn nastavu, nekako mi se to činilo nedovoljno dobro za grupnu nastavu. Možete vi održati čas, ali to neće biti kvalitetno. Napravili smo pauzu kada je bio period korone, što je svakako uticalo i na finansije i na znanje, ali prebrodili smo i to. Mislim, izazova ima svakog dana.

Što se tiče izazova u pronalaženju saradnika, odnosno nastavnika, tu mogu reći da smo vrlo stabilna škola i da nastavnici koji ovde rade, ostaju godinama. Centar za edukaciju Big Ben imao je odličnih nastavnika koji su odlazili odavde na bolje pozicije, odnosno u neke firme sa kojima smo sarđivali, što je sasvim razumljivo – kaže Ljubica Kovačević.

Ja se trudim da mi ovde nemamo bolje ili lošije nastavnike, trudim se da radimo tako da je sasvim svejedno ko predaje. Nekome se može dopasti taj način ili ne, ali svi radimo isto. U našem slučaju, ne kažu idem kod Ljubice, kažu idem u Big Ben. To je sada tako, tako je bilo i pre 18 godina. Znala sam da jedino kvalitet može da nas održi – sigurna je Ljubica Kovačević.

Definitivno je ranije bilo lakše naći nekoga za ovaj posao. Sećam se, pre se više ljudi javljalo kada tražimo nastavnike, sada dobijemo jedva dva-tri CV-a, ali sada puno bolje znam da procenim ko nam treba. Ja se svakako trudim da ih motivišem, kada odaberem osobu koja će da radi kod nas, predočim šta ćemo da radimo i volim da na našim sastancima bude opušteno.

Ipak, imamo i red, rad i disciplina i mislim da taj spoj dobija. Naravno, ako želite da motivišete nekog zaposlenog, uvek možete da smislite neki bonus i na taj način ga motivišete – objašnjava Ljubica Kovačević.

Žena u privatnom poslu ima jedan dodatan izazov, ukoliko je i majka. Meni je najteže bilo da držim časove rođenoj deci. Čak mi je ćerka jednom rekla da sam najgora tičerka na svetu, ali upravo zbog toga što sam se prema njoj ophodila kao prema svima ostalima. To je što se tiče edukacije.

Što se tiče ličnog života, zazvoni alarm ujutro, doručak, jedno-drugo dete. Sad su tinejdžeri pa mi je malo lakše, ali nosim se nekako.

Ženama u privatnom poslu je, mislim teže. Muškarci lakše naprave veze između sebe, lakše im je da odu u restoran, da otputuju da se dogovore. U ovom poslu, ipak, dosta sarađujemo sa roditeljima i nemamo potrebu da na taj način pravimo dogovore ili vodimo posao, ali da je to neka druga branša, svakako bi bilo dosta izazovnije.

Ideja, ljubav prema poslu, odlučnost i malo sreće

Onaj ko želi da se bavi privatnim poslom, pod jedan, mora da voli svoj posao, mora da bude dobar u tome, da ima veštine i znanja za taj posao, mora malo i iskustva da ima, da bi se malo ispekao zanat i onda da se prilagođava trenutnoj situaciji. Mora biti u toku sa onim što je tom nekom konzumentu njegovih usluga ili prozvoda interesantno.

Da ponovo treba da odlučim šta bih, ponovila bih, drago mi je što sam bila hrabra i odlučna. Možda tokom rada ne bih vodila neke nepotrebne bitke i više bih se posvetila sebi.

Možda je lakše preuzeti neki posao i samo ga nastaviti, ali kad si mlad, možda malo i lud, pokreneš nešto svoje. Možda su bila drugačija vremena, manji troškovi, tad nisam imala decu pa mi nije bilo važno kako će biti. Da sad otvaram nešto, verovatno bih više vodila računa i više bih se plašila.

Ipak, ako ide ide, ako ne, nije ni strašno da se to nešto zatvori, nije ni svako preduzetnik. Preduzetnici moraju imati dobrih ideja. Danas ima puno onih koji su copy-paste, što nije dobro. U 21. veku ne možete izmisliti toplu vodu, ali uz neke nove ideje, može to biti dobro. Malo odlučnosti, malo znanja i malo sreće i može da se uspe – zaključuje Ljubica Kovačević.

Ceo razgovor sa Ljubicom Kovačević, možete poslušati ovde:

Prethodnu emisiju i razgovor sa Samirom Halitijem, pronađite ovde.

Pratite nas i na Instagram i Facebook profilu.