Havajska pica? Ma daaaj (jednu)!
U svetu brze hrane verovatno nema stvari koja više deli ljude. Neki kažu – „Da, naravno, ananas može da ide na picu“, dok drugi škrgutom zuba kažu „NE MOŽE“!
Pošto je paradajz voće, a ide na picu, zašto ne može i ananas?
Pa, sve može, ali to ne znači i da treba, kažu neki.
Današnja pica, koja je evoluirala iz lokalnih italijanskih jela nastalih u 18. i 19. veku, veoma se ozbiljno shvata, pogotovo u Napulju gde je originalni recept zakonom zaštićen od falsifikata.
Mišljenje je da u Italiji niko ne bi, skrnavio picu tako što bi stavljao ananas na nju, ali o tome kasnije. Iako je dobila ime „Havajska“, ova pica nije nastala na Havajima, a čak ni u SAD.
Ideju da stavi ananas na picu 1962. dobio je Grk Sem Panopoulos koji je živeo u Kanadi.
Panopoulos je zajedno sa svojom braćom držao mali restoran u Ontariju, gde su se služile uobičajne stvari, kao što su pečena jaja i slanina, palačinke, hamburgeri, nešto na kašiku itd. Ali, nakon povratka sa godišnjeg odmora u Napulju, Sem je odlučio da u meni uvrsti picu, ali tih godina pica je bila novo jelo, i retko se pravila čak i u domovima italijanskih doseljenika, pa je za najbližeg pica majstora koji će ga naučiti kako se pravi Sem morao da se uputi do 200 kilometara udaljenog i u drugoj državi Detroita.
Mala zanimljivost: u naše krajeve pica je došla tek početkom sedamdesetih godina prošlog veka, i zbog khm-khm... jezičkih razlika između srpsko-hrvatskog i italijanskog jezika, u starim kuvarima zavedena je kao "italijanska pita" :)
Kako se Panopoulos ohrabrio, a i sa dolaskom azijskih imigranata, počeo je da stavlja na meni i amerikanizovane verzije azijskih jela, a u njih i ananas, za šta je opet „kriva“ havajska kultura.
Havaji su 1959. zvanično postali Američka savezna država i celi severno-američki kontinent se zaljubio u njihovu muziku, plesove, folklor, ali i kuhinju, koja obiluje tropskim voćem, najviše ananasom, koji je počeo i da se konzervira, i prvobitno je postojao samo jedan brend konzerviranog ananasa „Havaiian“, u čiju čast je Panopoulos i nazvao svoju tropsku varijantu pice.
Iako je na meniju već duže od pola veka, havajska pica povod je rasprava, svađa, pa i tuča među kulinarima i sladokuscima. Jedan od glavnih arugmenata je i taj da, osim paradajza, voće nema šta da radi na pici.
Predsednik Islanda, Gudni Torlacijus Johanesson, je prilikom posete jednoj osnovnoj školi u razgovoru sa jednim učenikom u šali rekao da ako bi mogao zabranio bi zakonom stavljanje ananasa na picu, čime je izazvao mali internacionalni incident.
To je dovelo do toga da su lokalne šaljivdžije u narednih mesec dana slale svaki dan po nekoliko porodičnih sa ananasom na adresu Islandske ambasade u Londonu u Ontariju, a premijer Kanade, Džastin Trudo, morao da brani kanadski kulinarski specijalitet na svom tviter profilu.
Ipak, italijanski picajoliji (kuvari majstori specijalizovani za picu) kažu da ananas na pici uopšte nije ništa neobično, ali da ukus i kiselost voća pravi veliki konflikt sa ukusom paradajz sosa. Dupla kiselost dovodi do kvarenja ukusa konačnog proizvoda i kasnije lošeg varenja, a pored toga, ananas često dolazi iz konzerve, što znači da pored prirodne kiseline i šećera ima još i dodatog šećera pa sve postaje jedan veliki slatko-kiselo-slani haos u ustima.
Rešenje je da se koristi isključivo svež ananas, i to najbolje umotan u režnjeve žunke kako bi se sačuvali i razdvojili ukusi.
Ljubitelji havajske pice kažu da im se kombinacija slatkog i slanog ukusa dopada, što je sa dolaskom slane karamele na jelovnike i trpeze postala već uobičajna stvar.
Na kraju krajeva, sve se svodi na lični ukus što se havajske pice tiče, a o ukusima… ne vredi raspravljati.
Pročitajte još i 5 kuhinjskih pomagala koja vam stvarno nisu potrebna!